Тишина иза свих оних твојих врућина
где ретки примећују како отиче дан све даље,
а под скорелим табанима
тврд прашњав друм отеже своје врпце
док на мом дрхтавом длану
поиграва шаржер препун метака
или је подрхтавао твој длан
и ја одбијам да га вратим у револвер
који још нећу уперити у своју главу,
зашто се играмо руског рулета,
зар није лепша дремеж која ме разоружава
и која распертлава мој видик
и знај нисам ту да бих ти
понудила капитулацију
ја која сам спремна умрети у ходу
и још посматрам над реком
наметљиве облаке у гомили
и знам офанзива још није пропала,
а кад се пробудимо бићемо одвише стари,
али до тада у нама нека се бије киша и влага
и као да нам више нису блиска
малопређашња хтења и остварења,
зар мисли нису до краја јасне
кад ја се усуђујем и осуђујем
на сву огорченост
и шта би могао да ми кажеш
ти што данима непроговараш
и моју лаковерност вараш,
а ја стојим на рубу згажености
и згађености своје
и бесмислено није све то
усахне ли реч и бол ће свакако
само као неподношљиво помиловање...
Нема коментара:
Постави коментар