НА ИВИЦИ СУТРАШЊИЦЕ...

Реч као да јесте све... 

и читав свет... 

Свет лепих речи што понајбоље лечи и сваку нову тугу спречи... 

А живимо на ивици сутрашњице... 

Данас - да ли сам данас постојала ја... 

са свом оном дозом прикривеног и вешто скривеног песимизма... 

и без важности лепоте која више неће изазвати ефекат многих разочарања... 

Јер није свима дато да буду очарани... 

Више не певам ни леп, а све мање прекрасан стих... 

А након лица и одела, похрлиће да ми измене ум и душу... 

док ми тако успутно не подрежу и гушу...

И сем ништавила нећу постићи ништа...

Равнодушност која тако много пружа...

Квалитет једне свакодневнице није сразмеран каквоћи баналности из које изниче... 

Јесте и опет понестаје усхићења, ако и помислиш да га је некад на твоме прагу било...

Мирим се са безмерношћу овога исфорсираног склада...

Нежно прострта као клада...

Каква променљивост у мени сада...

Никад јака, вечно слаба...

Утопљеник који страда...

Или можда опсесивно сања...

Или собом влада...

Бесмисленост од конца тања...

Ипак научиш и речи своје осуде...

Научиш и дно празне посуде...

Као и да ћутиш - часни суде!!!