Крваво, љубим те, крваво.
Крвав ваздух, крваве воде.
Човек на копну
и славуј у гори.
Окружен светлом
он гледа у даљину,
крваве ране, срце крваво,
кроз поглед мучнине тешке
Крваво, љубим те, крваво!
Испод сунца сви
предмети играју
а он се тешко сећа.
Крваво, љубим те, крваво!
Кишне капи сузе
пристижу облаци мрки
све затвара проход теби.
Крушка кржљава
остругана са свих страна,
а псето, режи и лежи,
а ја бежим у освит.
Нико неће чути? И зашто би?
Он зури у платно
крваве ране, срце крваво,
дозивајући бистре воде.
-Душманине, узми
строфу за комад хлеба
песму за литар млека,
уздах за очи те.
Душманине, одлазим мртав
из уклетог кањона.
-Ја ћу ипак, господо,
тешко да се предомислим.
Јер ту мене неће бити
и ова земља мени је мрска.
-Душманине, желим да ме убијеш
нечујно за време сна
што се сања, знам да је тако,
било од постања.
Зашто да пориш ову тугу
у запари груди?
-Сто испраних белутака
положи на мој гроб.
Белина нека уздише
за мојом душом.
Јер ту мене неће бити
и ова земља мени је мрска.
-Задржи ме још
сасвим мало на брду;
и онда ми дозволи да сиђем! Задржи ме
на крвавим косама.
Сунце скрито
тамо где усахну реч.
Опет силазе двојица душмана
са старих степеница
ништећи сумњиве обрисе.
Поништавајући обрис сваки.
Играле су гране,
савијене од бакарне жице.
Милијарде малих трептаја
будиле су освит.
Крваво, љубим те, крваво!
Крвав ваздух, крваве воде.
Двојица душмана стадоше.
Узан поглед измицао је
пред њиховим очима
у недоглед до у бескрај.
-Душманине, зашто си
убио сласт мога срца?
-Зар ниси препознао
у њему откуцај
искреног бића.
По пољу кратери
по којима он ћути.
Крваве речи, сузе крваве,
а душа врелија од лаве.
Сунце топлотом пржи
и опело му служи.
Јутро је сасвим немо
и слично смрти.
Радосно су угњетачи
тиранисали песму.
Крваво, љубим те, крваво!
Крвав ваздух, крваве воде.
Човек на копну
и славуј у гори.
П.С. Посвећено Лоркином рођендану...
Нема коментара:
Постави коментар