ВЕТРОВИТИ ВАЛЦЕР...

Вечерас пољем тишине и тмине, плешу валцер ветрови, као неукротиве стихије... У вазу тек похрањене да замиришу 3 нове и свеже руже за још једну дивну и цветну недељу... Ех мој друже, човек се рађа, а нечовек се постаје... И какво захлађење на концу пролећа и на самом зачетку лета... Па као и увек једино птице после сваке овакве олује остадоше да певају, а песници да пишу... И опет се пробудим са осећајем старим у глави - да сам сама и једна и јединствена у читавом свом предивном свету... Тако ја више нисам тешка сама себи, а да ли сам теби и не размишљам више... Интелигенцију и љубазност овога пута не могу располутити, а ни раздвојити на две кичмене свињске полутке... Ипак два су подједнако важна дела једне јединствене целине - неиздељеног човека... Превише доброг већ је поодавно виђено, тако да ово привидно повлачење моје, када на тренутак опет устукнем тек за мало, јесте из предострожности, а што све ређе нешто изузетно и вредно пажње може да доноси... Религиозности тако много и готово посвуда, а доброг и искреног срца ни за лека... Има ли након тога већег замаскираног чуда???... Ветровити валцер од синоћ само нас је још више изокренуо на стваралачку акцију... А ми смо плесали пољем зелених трава као две непомичне форме... као два беспредметна постоља које је неко намерно поставио баш ту усред тих зелених поља... Несвесни ритма и рима... Боје које су се распрскавале у нама... Несвесни шта радимо, сада већ касно увиђамо шта нисмо урадили... Два праха која никад неће стићи до свог изражаја...  Скрајнута дејства која су стопирала сензуалност свих наших оивичених покрета... Играли смо без осмишљеног плана... Ритам који није одговарао само нама... Синтетисали смо у једно: простор, покрете и струјање ветра, са што више месечевог светла... И беше то као живљене на више места, а све у једном истом минуту... А одједном некаква изоштрена суштинска супротност међу нама, као два посве нова нестварна света... И по глаткоћи очекиваног опет се издвајамо за све оне наше осамљености без краја и премца...