A granica između prezira i oduševljenja je toliko tanka da se kida... Granica neograničenosti ove... "Bol menja ljude. To učini da veruju sve manje, misle više i da ućutkaju ljude"... "Ponekad nisam ljuta, ja sam povređena. I to je ogromna razlika"... Najbolje jeste ono jutro koje započnete sa dobrom muzikom... Hahaha... kakva stupidna izreka: "Stvari će biti bolje. Možda ne danas, možda ne sutra, ali će biti"... Kao u vreme predizborne utrke... Nepokornost se Srbine uvek skupo plaćala... no neprikosnovenost i lepota iste ničim se ne može meriti, pa ni uporediti-usporediti... Samo nepokoran čovek ostaje dosledan samome sebi... Oni koji me sada zaboravljaju setiće me se jednom kad im iz nekih pobuda zatrebam, no ja tada za njih više neću biti tu... Jutros sam imala jedan san u kome sam se borila sa svim i svačim... čak sam uspela da ubijem i pobedim, savladam i nadvladam jednu zmiju... ili više njih... dosta toga se izbrisalo iz memorije... pa prepričavam paušalno... I prekuče sam imala san... on je tekao nešto prijatnije i bio je satkan od nekakvih razgovora... Neverovatno, no tu su me gnajvila neka duhovna lica... A za razliku od prvog sna, ovaj drugi me baš namučio i preznojio... od njega mi stao i želudac... pa sam prekinula san i skočila iz postelje sa nakupljenom vodom suviška u ustima... otrčala sam brzo do wc-a da sve ispljujem... Ipak nakon svega ja sam se osećala pobednički... I tako dok jedan dan sunce pokrene točkove, već naredni zaustavi kiša... i to je život... korak napred, nazad dva... bar ću u ovom današnjem zastoju oprati kosu... Ponekad sebi postavim pitanje ćutke: Kako si naučila da trpiš tako mnogo???... Za dalju prohodnost kroz ovo žitište životno uz metalno srce potrebno je posedovati-imati i metalnu volju, ali ne i pravično stečenu ili kupljenu diplomu, jer razlike danas nema... Mislim kad bi mrtvi velikani mogli da progovore da bi jedino što bi imali da nam kažu glasilo: Hvala na svakom potezanju nas i naših velikih dela, no ipak ostavite nas pod zemljom da počivamo što dalje od vaših nedela zaborava i nipodaštavanja... I mislim da ne bi postojao onaj mrtvac velikan koji bi možda bio prezahvalan zato što ih se pokoljenja sada tako grčevito sećaju i pominju...Svoj život mogu živeti upravo onako kako mi se prohte bez upuštanja u to da li je potka moga mišljenja natopljena pozitivnim ili negativnim jonima...
Нема коментара:
Постави коментар