НИСКОСТИ ОВОЈ...

Кротост бачена као стајско ђубриво 

на ледину, по којој још 

усрдност изниче неједнако, 

нејасна и нерешена од питања, 

а мерач времена откуцава 

итекакво протицање и као да 

спречава ширење досаде, 

ту где остао је само секач 

да њиме пресечем метални оков 

натурен на храпавост 

облачног јунског јутра 

и колена наслоним о храст сладун 

као о какву кулу светиљу, 

кад милосно ћу казивати мирноћу 

сажвакану у урлику бола 

и нарезиваћу навоје на 

ватреном лиму ове душе, 

мотрећи у сунчани сат 

и осоколићу време 

и пробушене вене, 

а затим уиграно играти у колу 

као у смртном ропцу 

и сливаћу се са свим притокама 

у реку одбојности 

као у халапљивој нискости овој...