И опет наступа оно време
када у мени нема лера и
разочаравајућег осећања
и када неприлагодљиве поразе
у победе смислене збројим
и створим
јединство другачије логике
и коначно је доба
да напустим ров препун страхота,
лажи и ужаса
и нека су нам
случајно поломљени идели,
бар су нам читаве ноге и главе,
и нема места пустоши
и измучености тек некој новој,
а у мени више нема
оне прејаке жеље
за твоју љубав
још једном негде да изгинем,
погинем,
и нисам рањена
и још сам далеко од сваког умирања,
и нисам измучена тајним ратом,
и нисам део очаја и патње,
и нису погажени
сви моји челични окови јачине
и нема бола
и нема клонућа,
нема потонућа,
јер песник снева и даље пева...
Нема коментара:
Постави коментар