Čim je sparno i čim pregreva kao juče, moje luče - eto neke nepogode... i to ne bi smelo više od očekivanog da iznenadi... Jer sa prirodom u dosluhu, pa kako nam danas bude... kako se zbude... Videćemo... Pisaćemo... Pričaćemo... A našem narodu smeta ovo toplo letnje vreme, iako smo još na ispod 40-og podeoka... I tek smo na začetku leta... A hoće li biti sparno, besparno i teško... Konačno prava upitanost... zapitanost... Da li svake godine na isti dan i datum imamo slično, ako ne gotovo istovetno vreme... Proričem... Uričem... Urličem... Svaki dan priuštim tek malo dokonosti one kad se otisnem među ljude... i tada pustim svoje biće da nepostoji, već samo da oslušne šta će ljudi da mu došapnu o njemu samome... i tako vazda ista priča mene saleće... jadna ja i moja škola, kao i knjige koje sam čitala... kažu ljudi šta mi je to trebalo... šta donelo... ili odnelo... A onda me čak zamišljaju kako bih eto mogla jedino da nameštam krevete i budem sobarica... ili da učim u ovim godinama da šijem na singericu... A ne znaju da me zaista zatezanje kreveta kroz ovaj život jako nerviralo i smaralo... A na singericu sam šila, kao mala dobra vila još u najranijem detinjstvu i valjda se toga naigrala za svu večnost... I tako još koji pasus da dodam i ispišem za nezaborav... Pa čak i to kako je moje siromaštvo, kao i siromaštvo naroda kome pripadam po genu rođenja baš ovog leta nekako posebno naglašeno i biće sve naglašenije... Ja više nemam gotovo ni najobičnije svakodnevne sitnice... sve te trice... Ja još nisam uspela sebi da priuštim lubenicu, a znam pouzdano i provereno još mnoštvo sličnih koji to sebi nisu mogli priuštiti... Ne računam dobru vilu koja me snadbeva i kojoj neizmernu zahvalnost darivam... I nije čudno da jako malo jedem, a ipak težim 65 kg... stvarno od neke vode suviška koja iz mene neće da oteče, iako se nalivam čajem za detoksikaciju... Sve sam mogla da osmislim i da zamislima da jednog dana neću moći sebi da priuštim u ovoj zemlji prostaštva... ali jednu mizernu lubenicu - e to zaista nisam... I većeg poraza za moj život od toga nema... Ljudi nas ne vole samo zato što sa sobom donesemo tovare siromaštva... a vreme je takvo da siromaštvo nema akcenat, već sasvim drugačije teme... Mističnost je važila za moju najjaču stranu... I evo ga tek sada Perun kreće u svoju igru sa kosmičkim iskrama i svetlećim iglama, pa oslušnimo taj topot nebeskih mu kočija i groma... Otišla sam u apstrakntno, pa stoga više ne pišem poeziju... A sada krupne kapi nebeskih suza rešile da pokapaju ovaj prljavi svet i konačno dolazi očišćenje duša... Kako se usuđujem da mislim o svom životu... Opasno grmi pa nestalo struje... i posle više od 49 minuta mraka dođe struja... Ja ne znam kako su drugi doživeli jutrošnju ranu gromoglasnu simfoniju... meni beše veličanstveno u svom tom gromoglasnom i svetlećem stanju... nikad niže i silovitije gromovi nisu tukli ovim poljima... a pucalo je posve blizu... i baš tada kretoh u seckanje dva parčeta lubenice... i tako trenutak prvih ovogodišnjih zalogaja lubenice ostade za nezaborav... i da se pamti... a došapnuli mi da će slično, ako ne i još silovitije biti i večeras... Tu su se prešli, pa u prognozi omanuli... Za ovo novo večeras nismo sigurni kako će da se zbude... kad se sile prirode probude... razbude... Ovo je upravo vreme kada što manje znamo biva nam nekako bolje... čak mnogo bolje... kao i to da se u ovom veku i životu uzdamo u nekakvo neoobjašnjivo čudo - koje će da nas uništi ili sačuva - totalitarno svejedno... Što više znamo šta je zdravo, a čitati treba zdravo je najskuplje još odavno - još više kao osiromašen narod pojmimo da nam je nedostižno... nepostižno... Dakle spasiće nas neki usud ili čak možda i neće... Sasvim sasvim više nevažno... I kao što bi Bruce Lee rekao: "Najopsanija osoba jeste ona koja sluša, misli i posmatra"... A Corey Stevens: "Ja sam na putu do zena, za drugo mesto gde nikad nisam bio, ja sam na putu do zena, ka drugom licu, na neki drugi način"... "I kad večeras sviram ovu gitaru, sve u mom svetu jeste u redu, to je osećaj koji me nosi, nosi me kroz noć, i kad pogledaš u moje lice večeras, samo zaboravi na borbu, zaboravi na bitku, tako da mogu da napustim ovu scenu i svetlu svetlost, i uzmem deo od vas u noći"... "Nemam ništa drugo sem ovog ubojitog bluza... Sav bol koji osećaš, teška istina tako je stvarna, kada ta loša sreća dođe na tebe... I brojim svaki dan, od kako sam bio odsutan, i čekaću dok ne platim sve račune... Kao žrtva moga zločina, srezan za njegovo najbolje, nema milosti za ubicu bluza... I ostao sam ovoga puta, bez razloga bez rime, zaglavljen sa ubitačnim bluzom, nemam ništa sem ovog ubitačnog bluza, daj mi nadu iz ovog ubitačnog bluza"... Da, da... postoje tako pametni i ja im zavidim... a to dođe tako da im se bezgranično divim... Bluzeri, luzeri... I kao da još uvek vučem repove nepotrebnog... Pijanista, koji je to saznao na kraju filma... poražavajuće teško... Bojila bih opet svoje snove, no nemam bojanke i boje... Ja sam sišla kod mame da poslušam nešto na tv-u... jednu divnu najavu... no tako se zabezeknem kako u ovoj zemlji postoji nenormalno glupa tv-e stanica kao taj ružičasti kanal... i taj sat i po u iščekivanju da čujem ime koje mom svetu ipak nešto znači... A od takve tuposti i dan se ovaj smrači... kako neko može da sve to guta i gleda... danima... satima... Šta reći... reklama kao da je postala globalno svetsko čudo zaglupljivanja... Dobro je par dana ništa ne pisati i pustiti da se sve sakupi i dobro nataloži i tek kad zakuca stvaralački gen pustiti da izleti kao kratki osvrt ili crtica još jedna za nezaborav moga trajanja... Moje pokretačke snage leže u predivnoj muzici... i u bojama najdivnijih tonova... HVALA...
Нема коментара:
Постави коментар