Ah, kako sam počela pre 4 srećna leta... sa asuricom na podu... Srećno i birićetno i ovo četvrto Gospodnje leto, koje proslavismo uz Vasinu tortu... Na današnji dan pre tačno 4 leta, rođeno je moje potkrovlje... moje kosmičko okrilje... prostranstvo moje duše i srca... toplina moga samotnjačkog življenja i činjenja... moja nezavisnost... moj najlepši projekat ikada... ostvarenje moga sna... i u to ime ŽIVELI još bar 4 biliona svetlosnih godina... Opet oko podneva neka oblačnost, a ja oblačnost ne volim... i mislim da će danas vožnja izostati, no zato sigurno neće izostati nešto novo ispisano po hartiji... Najviše od svega volim čisto plavo nebo... Kad neko čudo nebo moje razvedri i očisti i ja se navozah i danas... zato ostadoh uskraćena za neke nove stihove... Čekam kišu... tada ćemo zajedno istočiti neku novu poeziju... Vau, u prednosti sam za dve vožnje za 2015-om godinom... a to je čak 52 km cela... Ja sam danas prezahvalna, jer u mom Životu cvetaju najlepše ruže ikada... Nebo se iznenadno očisti i kad je ovako plavo ima da se vozi... Jedanaesta vožnja i već pređenih 286 km... ma samo što kretoh neverovatan prizor... ogromna tanka i vijugava šarka munjevito brza za svega jedan treptaj moga oka pređe preko puta ispred mojih točkova... hvat moga oka beše spor, kao i fotoobjektiv... ode u neko dvorište... u baštu i njivu, a tamo je neko okopavao kukuruz... nedao Bog da tako nekoga ujede zmija... i da mu se prišunja iza leđa... Došlo mi da vičem i upozorim čoveka koji kopa, ali sam od užasa zanemela... Meni je ubedljivo najveći i najjači doživljaj kad se neko u ovoj varoši, da nekažem u zemlji Srbiji zaposli i dobije radno mesto (skući)... a parade pijančenja, urlanja, šunda i kiča to uopšte nisu... Nisam imala potrebu uopšte da baš danas shvatim, a potvrdila sam možda već stečeno shvatanje - koliko mi je uistinu ovako lepo... Šta sve nemam... i šta me sve ne podiže ravno pod nebesa... moja poezija... pa i prozni pokušaji... moja svaka vožnja... i taj pogled niz reku... kao i moja umešnost kuvanja... i da ono malo vrednih ljudi... i moj sprat ceo... i zar bi smela da se rasparčavam i rastačem na sitne i nebitne detalje... Nikako... Kakvo neviđeno čudo da lenjština skući kući za tako malo vremena... Nadljudski napor treba uložiti ovih dana i voziti našom dolinom prepunoj teške vlage... I najzdravije Srce ipak oseti te teškoće... Vrućina i ona najveća ne smeta... Ono što sve otežava to je ta vlažnost vazduha koja u našem kraju više nije tajna i prelazi graničnost normalnosti svake... Dobro i živimo ovde... Samo uporni idu i hvataju se u koštac sa prirodom koju su nam na veštački način upropastili... A meni najviše prija onaj suv vazduh, ogromna vrućina... Dakle - pustinja... Biću neskormna ako kažem Sicilija...
Нема коментара:
Постави коментар