Постоји ли само чекање -
чекање које има неизмерну дубину
свога отежалог протока
по уснулим нама
и тежину покрета
као присност без значења
кад немаш више чиме
измерити снагу њеног одјека
издвојена из суштине ствари
похрањена у доживљај света
пушта ове опажаје
да помрсе све смрдљиве сензације
а слутње твоје ћутње
разаспем ли у силосе туге
тек да нешто касније
буду храна само за људе
којима одузму сва права
сем безусловне досаде ове
и то ће бити једино
што сада осећам само својим
али не више и твојим...
Нема коментара:
Постави коментар