Мој (други по реду) измишљени разговор и сусрет (уз напомену да све што се тиче главног актера ове приче, а то је овога пута научник Миланковић - није измишљено)... тог касног дивног лета 1952-е у Београду, са уваженим и поштованим професором Универзитета, господином Милутином Миланковићем, који је већ зашао у 73-у годину плоднога му научног живота... Сусрели смо се поводом скорашњег изласка из штампе његове аутобиографије, под називом "Успомене, доживљаји, сазнања", коју је започео тачно пре 3 године, у својој 70-ој години живота... Одмах ми онако с` ногу (с` оне стране јаве) још поносно рече: "Ову сам књигу писао за себе, не за читаоце... Писао сам је за своје лично задовољство, да ли ме разумете???... Овом сам књигом уствари још једном, лаганим кораком прошетао кроз тај прелепи врт мог детињства и целокупног ми досадашњег живота... Изостаће још само ових 6 мојих последњих година, које нисам могао унапред описати"...
*Славни сте потомак старе српске породице, која се почетком 18-ог века доселила у Даљ у време Чарнојевићеве сеобе, када су се на ове даљске просторе (на тло тадашње Хабцбуршке монархије), населио прадеда вашег прадеде Миланко, по коме сте и добили презиме Миланковић... У Даљу сте провели првих 30 година живота, за који сами рекосте да беше испуњен радостима, али и тугом... Изгубили сте оца Милана са свега 8 година... По мајци Јелисавети вучете крвно сродство са фамилијом Муачевића, који су се доселили из града Мохача (Муача)... Почнимо најпре вашим првим присећањима на очев топли дом у Даљу и свакако на незаобилазни Дунав...
"Породична кућа беше подигнута на ћошку Ердутског сокачета и Мале улице, која води равно до плавог Дунава... Кућа за разлику од свих ондашњих даљских приземних кућа, једина беше на спрат... У кући се осећала угодност, сигурност и заштићеност... Отац се бавио виноградарством и производио је одлична вина... Имали смо мали мирисни врт, у коме су се расцветавале о пролећу најлепше руже и љиљани... Из баште сам посматрао плави Дунав и велике беле лађе (аустријског паробродског друштва)... На стотине дивљих гусака, сећам се, пасло је по даљском риту, тако дисциплиновано да сам се питао: ко их је томе подучио... Но, Дунав најлепши и најтајанственији беше заправо ноћу, када се над нама, а и над Дунавом, појављивало јато сачињено од безброј светлуцавих звезда и звездица... Из баште сам са уживањем нарочито у ноћи пуног Месеца, са великим уживањем посматрао сву ту месечину и ту чаробну сребрну светлост, коју је увек пратио распевани хор жаба... Радо сам слушао ту мелодичну музику... Била је то химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама"...
*Да се задржимо сада на вашим првим раним успоменама... Помињете једно црно јагње, које је пасло у патријаршијском парку... Имали сте 16 месеци, када вас је на крило метнуо тадашњи Патријарх Прокопије Ивачковић, те 1880-е, а ви сте се као мало несташно дете поигравали његовим крстом око врата... Са 4 године у зиму 1882/83. прележали сте дечју дифтерију, из које сте прездрављени изашли заједно са сестром Миленом, а брата Владана сте изгубили... Драга играчка беше ваше "дрвено коњче" пристигло из Беча, са белим белегом на челу... Да, не причам само ја, кажите још нешто, вама драго и битно из тог периода раног дечаштва...
"У време мог раног дечаштва, наша трговачка радња имала је своја 3 трговачка помоћника... Имали смо 4 кочијаша по имену: Лала, Јова, Мита и Стева... Памтим наше коње... Трговачки помоћници и кочијаши били су Срби... Служавка Мађарица, а послуга швапска... Имали смо по две собарице... Памтим наше краве и псе... Мачке и живину... Живот је текао попут Дунава, мирно, по старом реду и обичају... У кући се пекао хлеб... У башти је расло најлепше воће... Моја бака никада није викала, а ни псовала... У њеним устима није било погрдне речи... Сви су је беспоговорно слушали... А говорила ми је мудро... Од ње сам научи да се искуство живота стиче размишљањем и ћутањем... Од ње сам научио да водим рачуна шта говорим"...
*Прво школовање добили сте у очевом дому... Ваш отац је ишчитавао књиге и беше веома напредан на пољу пољопривреде, чак више него за трговину... Подигао је и циглану... У слободно време беше посвећен читању и то доста... Био је претплаћен на часописе, које је уредно држао посложене... Радни сто му беше преуредан... Имао је и библиотеку... Ви сте као дечак били, како сами рекосте, "слабуњав, млитав, болешљив" и то вас је издвајало од остале деце у кући... А док су ваша браћа и сестре спавали чврстим сном, ви сте ноћу будни сањарили зидајући тако неке куле од лепих снова... И управо једне такве вечери, отац вас уводи у свет играња мађарским картама... Затим вас је отац покушао научити бројању, али ви сте га изненадили и показали да умете да избројите до 20 к`о од шале... Рекосте му да сте то сами научили... Потом вас је научио да бројите до милион... А даље???...
"Да, отац ме потом научио вредности новца и потанко ми објасни и растумачио вредност тадашњих новчаница (форинти и крајцара,...) и то су била моја прва знања из математике... Памтим ту јануарску цичу зиму 1885-е и Савинданску прославу, као и очев говор којим је отворио светковину... То дивно звездано небо и једну посебно сјајну звезду... Тог јутра пробудио сам се са запаљењем плућа... Стање беше веома озбиљно, но ја прездравих, а укућани ме још више размазише... Отац ме заиста одгајао по Русовљевим принципима... Тумачио ми је разне слике и фигуре, па ме учио како да их премеравам и прецртавам... Мајци је бранио да ме учио молитви "Оче наш"... Отац ме "заразио" Вуковим народним песмама, уз које сам много плакао... Убрзо сам их знао све напамет... Учио сам и памтио брзо... Песме као што су: Урош и Мрњавчевићи, Смрт Краљевића Марка и Цар Лазар и царица Милица, за мене јесу нешто најлепше...
*Када сте први пут чули за Бога и како је све то деловала на вас???...
"За Бога први пут сам чуо од дојкиње мога брата Богдана - Швабице Розике, која ми је тада испричала библијску причу о стварању света... То беше час, када сам први пут чуо за Бога као Свезнајућег СвеСтворитеља... И тада се у мени јавио неописив страх од Свемогућег Бога... Но, на срећу мој добро отац својим Русовљевским принципима одгајања, скину терет са мог омаленог дечјег срца"...
*У зиму 1885-е памтите једну упечатљиву слику... Ваш вранац Тиндир лежи мртав насред авлије, а његов парњак Гидран га њуши... Тада сте осетили старх од смрти и почели размишљати на ту тему... Ваш отац који је добро знао да је знање велика сила (моћ), желео је да вас припреми за Високу школу пољопривреде у Бечу... Отац вам обезбеђује и прву учитељицу (наставницу из даљске основне школе) да вас даље подучава код куће... Тако сте научили читање, писање, а и певање... Отац вам је појаснио систем арапских бројева и научио вас је да читате римске бројеве... Наставите даље ово даљско причање, коме као да нема краја...
"Отац купује два нова парадна коња... Султан беше зеленкасти, а риђи беше Кеша... Султан беше ватренији, необуздан и непослушан... Отац га је са доста муке јахао... Убрзо отац умире од јектике, од које је умро и његов брат Вељко... Временом сам посато чвршћи, отпорнији и окретнији... Сећам се баке која ме хранила кифлама замоченим у вино (и данас волим пециво да замочим у вино)... Пред смрт отац ми купује у Бечу дечји велосипед (бицикл)... Био сам изван радости... Возикао сам се по цео дан... То ми је завртело памет... Нисам примећивао, а ни слутио да је мој отац тешко болестан... У време бербе грожђа и кукуруза, отац пада у кревет... Све је кренуло наопачке... Добри отац је умро... Бризнуо сам у плач, опхрван ужасом и стархотом смрти, те 1886-е године"...
*Након очеве смрти ваш старатељ и анђео чувар, постаје ујак Васа... То је важна мушка фигура из вашег најранијег доба... Неко ко вас је научио првом говору и првом кораку... Обожавали сте га... Био је то човек златног срца... Како су ствари текле даље у том прелепом Даљу???...
"Да, био је ујак Васа симбол мушке енергије и снаге... Развијен... Широкогруд... Високог чела... Плаве косе и браде... Бистрог погледа кроз оне његове злаћане наочаре... Преузео је бригу и око нас и око имања... Око свега... Све је остало по старом... Све осим оца... Винаријом је руководио Франц Фикерт (чист и педантан)... Зна се да једна заостала мрља у бурету поквари сво вино... Зато Срби нису добри произвођачи, већ само добри потрошачи вина... Франц је у свом послу био савестан, марљив, исправан... И циглана је радила, а даљска општина је поручивала код нас циглу за калдрмисање тротоара... Волео сам да посматрам процес печења цигле... Најтеже нам паде то што нисмо знали, а шта урадити са очевим дућаном "А. Миланковић и син..."... Мајка се преселила у дућан, а о деци се старала гувернанта... Мајка је путовала у Беч... Одабирала робу, а роба би белом лађом стизала у Даљ... Захваљујући томе били смо одевени по последњој бечкој моди, робом одличног квалитета... Тамо је одалзила са очевом сестром Аном... Једне вечери су свратиле и у Бечку оперу... У Бечу је мајка наручила мраморни споменик за очев гроб... Бечки каменорезац није знао ћирилицу, па су натпис урадили осечки мајстори... Ујка Васа, иначе пријатељ Јована Ј. Змаја (а Змај је познавао и мог оца), замолио је великог песника да осмисли стихове за очев споменик и ти стихови су и уклесани"...
*Хвала, поштовани професоре... Разговор настављамо сутра... Довиђења...
