KOŠUTA NA OŠTRICI NEIZREČENOSTI...

Neizrecive su ljudske patnje i rane

i život postaje pesma 

ranjena bolom tuge

dubine duše ćute

i reč vanvremena tek traje

pustinja zvuke više ne daje

idealni smisao škrt postaje,

a čovek u strepnji i strahu, 

tek skrivenim bolom opstaje

izgubljeno i ono što jeste 

i ono što nije

kružnom orbitom 

skrivenog smisla kružim

odvija se tišina

zagledam se u kap kiše 

što se rasprši na vetru

i kao da narušim 

neku neizrečenu reč ili pesmu

ja košuta na oštrici neizrečenosti

što prodorno zrim u eho budućnosti

tamo gde zbunjenosti

ne ostavljaju trag

kroz bliskost stihova naših

i nadahnuće ljubavi 

reč neizgovorena...

(napisano jedno razmišljanje na današnji dan 2015-e, a dodavši zadnjih 7 stihova-redova dobih još jednu pesmu)

ОЗАРЕЊЕ...

Окадићу смелости сан 

и превечни шапат и план

препознатљивог молитвеног гласа, 

па тако торжествено прославити 

свако противљење 

ваших излизаних забрана, 

савести моје вето 

и прозрети бес грозничавог "човека" 

и дозвати олујни ветар 

као сламку спаса 

и пустити да ветар место мене 

вечерас загрми 

пуцњем под копитом 

моје људске среће 

и чије ли то нечисте савести, 

као ехо страшни 

и тихо пред иконом Кључ схватања 

позлатити своје тишине врата, 

а враг ће гаснути 

у агонији свога шкргута 

као разјарено псето, мој поето 

а Сунце Светлости Твоје 

Творче и Боже, 

дозволи да протутњи 

кроз крв и жиле 

мог аутентичног доживљаја 

и озарења, 

да кличем Ти даром новим - 

даром срца и преумљења, 

Суштино надсуштаствена 

јеси ли свету злом и поквареном

дарована 

и благослови паперје ово мало 

и развејано 

Осана и ову завист и подлост

тамничара и стражара, 

слепих проматрача, 

спали огњем Духа Светог 

и Твога праведног гнева, 

згроми и сруши 

претњу сваког скота

на Твога Божјег роба, 

чија савест стоји располућена 

на корак до идиота...

KO JE TAJ KO ĆE DA MI SUDI I KO ĆE DA ME TUŽI ili (Hoćete li braniti i zaštiti u ovoj zemlji mene nikoga i na koji način???)....

Doista, ne bih vas uznemiravala nekolicino znatiželjnih (posumnjam da vas zaista ima), koji eto izdvojite možda svoju cenjenu pažnju da čitate nas "poete i pisce" (naivce kao što postoji i u slikarstvu pravac naive, a može da fascinira više nego uzvišeno klasično standardno slikarstvo visokog dometa i Duha... nas marginalce... anonimuse...)... A večeras naslutih u etru da dunuše takvi vetrovi oni naši planinski i zapadni, koji kao da šapuću, koji kao da su poslati od višnjih nebesa da mi dojave kako smo mi ovakvi došli u ovaj svet kao smeće koje treba počistiti metlama zakletih pobornika Svetih Kodeksa Časti, Poštenja, Učtivosti, Ljudskosti koji su tu došli da nas pometu i počiste, jer nečim im naše prisustvo i postojanje ovde kao da zasmeta... Mi mali i neuki... seljaci srpski... proste duše... Oni koji su tu da vam u sanduče posmrtno, kad već nije poštansko - spustile poruku učtive pretnje... Desilo se negde na zemlji plavoj planeti, pre par trenutaka samo... Zaboga miloga, ali desilo se nešto "stravično strašno"... Neko se razglasio putem pretnje, jer profesionalno zanimanje toga kova nije smelo to napsiati ispod teksta koji je pročitao (a tekst je moj), pa da vidimo svi javno, a koji ga je kao čudo šargansko nečim iziritiralo... Neću vam prepričavati šta je pisao, jer sam ja ovlaš pročitala to gradivo koje moje interesovanje ne pleni... Ovih dana družim se sa Cvetajevom i Mandeljštamom... Pitam se zašto bi meni nakon ravno mesec dana od lepršavog osunčanog teksta, kada je i nastao, neko trebao to da učini... Ja pišem podosta dugo, i pre zvanične moje pojave na mreži pre 7 godina, bez namere da ikome učinim ono što meni neko pokušava sve vreme... Moju pesmu objavili su u "Tik-tak" novinama... a neki i ne znaju šta to beše... Još u četvrtom razredu osnovne škole... Tikva sam Mala, ali ne i bez korena... Meni je moja besposlenost (bolje reći nezaposlenost) i moja teška situacija bednog istrajavanja u zemlji Srbiji sasvim dovoljna... Ne treba mi pretnja jednog uzvišeno profesionalnog zanimanja čiji su motivi honorari, sa sijasetom legitimacija i benificija... A koji me optužuje za mnogo štošta, a pročitao je kako kaže taj moj jedan tekst od pre meseca dva... Ja u tu priču ne ulazim... imam pravo kao svaki ljubitelj pisane reči, na svoje pisanje i svoj stav, svoj mali kutak tišine... Ja ne vučem nikoga da me čita... Ali ukoliko on tuži mene, ne znam ko će tužiti onu dvojicu, za ono što su mi krali od mene bedne oni profesionalci, a pogotovu pre godine 4 najdokazljivija krađa mene, od reči do reči, čitav moj događaj kome prisustvovala lično, pa sa lica mesta ispisala jedan trag zapisa, a on profesionalac sa mnogo legitimacija i zvučnog imena,  sve potpisa svojim imenom... u mejlu mi samo reče greška, a ja mu napisah da u narednom broju časopisa napiše jedan bedni ugao i kaže da je autor teksta ova gore dole potpisana beda... Nikad to nije učinio... Ja sam ono napisala i opisala kroz svoj doživljaj i prisustvo na licu mesta služeći se sveskom i olovkom, a najviše sluhom i vidom - onako kako sam po osetu sluha svoje duše želela da zabeležim... Beležila meni bitno... Interesantno... Nisam službenik ničiji i ne polažem pokornost nikakvim biroima i uredima... imam tu stvaralačku Iskru u sebi, ma koliko ona bila Mala... I ne ulazim u ono šta bi trebalo raditi po očekivanju drugih šefova... I tamo nikad ne bih otišla... To sam izašla prijatelju  u susret, bila vozač i malo pripomogla da se tamo ipak okače te umetničke slike, koje i ne pobudiše baš mnogo interesovanja... a po kodeksima nekim umalo da završe u zaplećku nekom... Ostaje večito  jedno - kome smeta moje pisanje i moje slovo... to je najblaže rečeno... I neću da me "uznemirava" niti da mi pravi "stres" takav neko... Sreća postoji blokada... Kao autor svakog svog slova imam pravo na svoju stvaralašku tišinu... U ovoj zemlji "pisac" može biti ko god želi, a to što se jedan profesionalac našao da meni maše svojim kodeksima i svojim legitimacijama što je sasvim nešto treće... Neopravdanosti moralnog čina!!!... I da li želi preko mene sa nekim vama da se razračuna... obračuna... razoruža... Mene se ne tiče... Ja imam svoj put i pravac i gle čuda ko me našao učiti pisanju-disanju... I šta dalje da vam kažem... Demantovao je svaki moj navod... bode mu oči to što nisam navela ime "voditelja"... Sujeta, of course što bi rekli Englezi... ali postoji detalj koji mi takođe neda da prećutim... A kaže on da ne postoji onaj orkestar truba kako sam ja napisala... ja to ne bih mogla izmisliti... Zapisala sam onako kako su oni voditelji izgovarali sa papira i najaviše nama publici taj i takav orkestar... Učio me neko ko je više od mene donosio priče širom Srbije i to sa brdovitih i krvavih terena... I na bubnjevima malih trubača pisalo je tako zar ne???... Eh, Cetajeva zar ne primećujete kako je smešno oko čega se takvi spore-kodeksično bore... I boli ga to što nisam pomenula neke uvažene gospođe, koje nisu svojim prisustvom taj događaj ni udostojile. A bar jedno ime za moju ličnu priču i doživljaj nisu biti, jer mi to prezime u Srbiji ipak budi one asocijacije kad su nas ti i takvi "politikanti" zavlačili i na štednju navlačili... Samo biće da u ovoj zemlji mora imati nekog reda da nas male i obične amatere, najobičnije poštene građane neko zaštiti (a da se ta apsurdna zaštita moj Kafka ne zove zaštitnik građana)... Padoše mi na um radio amateri - sigurno su i oni bili u dilemi pokatkad da ne povrede kodekse kojim bi eto nekao "povredili prava" zvaničnih i zvučnih radio emisara!!!... A ja kao čovek vazda ostadoh nepovređena - kakav ološ!!!... U montiranom sporu osporavanja moga poetičnog, pa i proznog iskaza... Od svih tih nadobudnih spodoba, grčevitih promotera sloboda,  sa tako "moćnim" legitimacijama gde ću sad Cvetajeva, ja???... Možda treba da mu kažete da ja živim posve ugroženo i bedno, da jedva imam i za malo nasušne hrane... A ako misli da me tuži, može li bar da mi omogući da me neko gratis dovede na taj visoki sud prava i časti... I ne zamišljam da se ganjam sa jednim ludakom po sudu... I čik da me tuži za ove reči... reči su pesničke posve... umetničke... a umetnost je lucidna zar ne... I eto želići vama da se nađem ovde kao još jedan mali čovek, o vama da napišem - vidite kako je sve dobilo lep epilog, naravno po najnedužniju mene... Treba malo Gospodo, razmisliti pre nego neko krene da zariva nož obračuna u mene... da će krv propištati ako i pomisao baci na mene... To je uzrečica naroda moga kraja... Verbalna pretnja i opasan zločin... ko želi rat imaće ga i to krvav neka zna - tako nas okuražiše ove planine i Drina da vičemo na sav glas... Moje je pravo da zabeležim imena koja čujem i koja želim, jer fokus moga pisanja tačnije moga pričanja ili još tačnije prepričavanja (a nije li greh naratoru priče oduzeti pravo na tok svoje misli) i nisu bila neka tamo zvučna imena (Cvetajeva, Ahmatova, Blok i Mandeljštam - to su imena koja u mojim ušia odjeknu i jeknu od svog pretrpljenog bola), već SUŠTINA, a ona je počesto skrita i nedaje se svima, ma koliko neko bio parčetom hartije označen za vek vekova (čitaj doživotno i do groba, kao tiranin i diktator) tako kako se i izdaje-pokazuje-dokazuje... Čudi me da je ovo eruptivno stanje njihovo čekalo ravno mesec dana... Moj monolog, a svaka priča mi je monolog, je moja lična stvar, a on nije ni pozvan da mi bude čitalac kad je takav zar ne... Da je neki um za šta se izdaje, napisao bi prvo i jedino komentar tamo da svi vidimo zajedno, a ako iole na svetu ima uma i pameti svi bi mu se smejali... Ništa vi ne brinite... Doakaću ja njemu sama na svoj način... Znam čega se plaši i straši, od čega zazire!!!... Postoji sila prirode i Gospod BOG!!!... Sada se odmorite i ja odmaram... Sve najbolje... Ostalo je pred svim ovim nebitno... Vi nemate obavezu nikakvu da me čitate i pratite i dalje... Samo treba da znate da su vas u životu Cvetajeva sa takvim darovima i sposobnostima prilično nasamarili... A sirotinja ruska i srpska je uspela da preživi svakakve dane, a pogotovu optuženičke i teške... I kažite mu ako ga prepoznate da mu se ista profesionalna legitimacija, ma koliko se zalagao i branio ta uzvišena i neprikosnovena prava koja sam ja ugrozila i može biti oduzeta... Nemam više kad da se rasipam na snagu pisanja... Čitanje je moj prilježniji tok... Mislite na svoje zdravlje... Takvi za mene bili su nebitni i iz jedne priče, a tek kad sam videla sve svojim okom, potvrdila sam sumnje koliko neko ipak nevredi, pa neka to budem ja radi mira i balansa u ovoj rovitoj zemlji jajara i pokvarenih jaja... A plus iz ovog večeras... imala sam ja takve, no jesu li mi nešto nauidili Cvetajeva???...

УНИШТЕЊЕ СТИХИЈА НЕУНИШТИВЕ СТИХИЈЕ или (Мој осмишљен и замишљен разговор са Марином Цветајевом)...

"Све сам, ал не Јуда"...

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА - словесна руска песникиња и велики писац, духовно сазрела уметница препознатљивог гласа, хроничарка бурног времена и великих превирања, преводилац са богонадахнутим даром генијалног бића, интелект и интелигенција, свестрано образована, музикална... Родила се у Москви 8-ог октобра 1892...  Своје стихотвореније суштине, исписивала је на немачком и француском језику, а без маске одувек беше побуњеница и отпорашица, усамљена поетска реткост и новина у свој тој маси устајале руске душе и душевности оног грозног доба... У раном добу изучила школу при римокатоличком пансиону у Лозани и Фрајбургу... Штрчала је својом појавношћу - са наочарима, обријане главе, само да би могла да носи капу... Тада иако млада публикује своју прву песничку збирку, а да ретко ко за то и зна...

Госпођо Цветајева, читав животни век (иако се броји са свега 49 лета) уткали сте у поезију, у стихијско стваралаштво препуно бунта и револта, као и разочарања, а све у знаку непрекидне борбе, јуриша и поклича, да по својој слободи таквог стварања терате инат, како сами рекосте: немајући ни живот, ни смрт, већ нешто треће - нешто ново...

-Колико је сати?... Вечност...  Нисам волела Бодлера и Рембоа, а волела сам Ростана, Наполеона Првог и Другог... Јесте, 1914-е сам узвикнула из срчаног жара: Германијо љубави моја!... Мој муж поета Сергеј Ефрон беше припадник Беле армије, а ја у вртлогу Револуције и револта остадох са својим првенчетом ћеркицом Аљом од 4 године, сама против свих, гладна, но увек добро, док ме јад сав тај не савлада... Муж се враћа, а сумња у коју он запада, за мене је болна и тешка... Моје стихове не прима публика, емиграција или расејање тај Париз где сам провела неке дане стигавши тамо те 1922-е - одриче се мене и ја живим у беди... Муж и ћерка нађоше се у вихору шпанског рата на страни републиканаца... Вративши се запитах се коме пишем???... Моје стихове читам: морнарима, припадницима Црвене армије, црвеним студентима и радницима... И тако окрећем ли се Револуцији... Аља већ има 19 годин и плете капе и зарађује 5 франака дневно за наше издржавање (а има нас четворо - син Георгије има 8 година)... Муж је болестан... Умиремо од глади...    

Тада крећу да ломе вашу личност, вашу кичму и почињу вас сматрати и проматрати као великог изрода и непријатеља родне груде - као издајницу, Јуду... Вратили сте се 1939-е са сином од 14 година у Родину, у Матушку Русију, а пре тога вратише се ваш муж и ћерка... Та 1939-а као да јесте преломна година - она у којој мењате своју емоцију према Германији и сада осуђујете Немачку и Хитлера због напада на Чехословачку... А онда написасте пророчке стихове: "О, манијо! О, мумијо величине! Изгорећеш, Германијо! Безумље, безумље чиниш!"...

-Уздржаним поштовањем прећутали су доста тога сви занимачи и тумачи и трагачи, о томе какао сам ја уствари живела по повратку... Добро су затрпали своје неотвориве архиве... Муж ми је стрељан октобра 1941-е... Ћерка завршава у сибирском логору... Сама сам и без запослења, а књиге да штампам немам од чега, а ни за хлеба, ни за оно основно што се мора и треба... Те 1935-е у Паризу срела сам се с Пастернаком и тада му огољујем душу и признајем какве несносне репресије трпи моја породица у Паризу... Какав бол и ужас нам задаје сва та брижна Европа, због чега се и враћамо кући... Поражени, измучени... Била сам као спаљена Јованка Орлеанка, која је чула гласове што издају наредбе... Иако без воље за животом, вратих се, а онда сам услед све те евакуације изгнана у татарски градић Јелабугу, у ту забит како ју је мој син називао... Ту сам се пријавила и уписала као преводилац у нади за неко запослење... Прећуткујем да сам поета... То нико није знао, до моје смрти... Увек сам се борила и од трагизма спас проналазила бежећи у огромно поље рада... Свађе са сином због оскудице све су чешће... Нисмо имали шта ни да обучемо... И ту сам достојанствено решила да доскочим свом том сивилу трагизма, да доакам патњама, мукама  и неспоразумима... Обесила сам се 31-ог августа 1941-е, извршивши самоубиство, да тако не сазнам колико далеко може отићи и одбећи сво ово очајање, понижење и потиштеност једне људске беде... Син ме чак као мајку није ни сахранио... Многи би дошли на сахрану, само да су знали да сам песникиња... Но ипак данас нико не зна где сам тачно закопана... Тајна којом се осветих!... Син је отишао у војску и погинуо је негде на фронту...

Иако сте  по рођењу васпитани у духу православног хришћанства, волели сте ту полетну Искру распеваности коју сте налазили свуда и у свему, па чак и код других култура и народа - традиција... Познато је да сте опевали скитске успаванке и исписали молитве богињи Иштар... Певали сте понајвише о црвеном официру, тако су вам спочитавали судци, јер бели официр ваше стихове није био кадар да прихвати и разуме... Оптуживали су вас чак и за егоцентричност...

-Да занимали су ме побуњеници и волела сам да певам о Стењки разбојнику... По мени Блок и Јесењин су највиши у поезији... Волела сам да певам о тишини и природи, а не само о мутним нејасноћама или збуњеним поремећеностима једне епохе или искиданим хаотичним стањим или о згрченим ломовима или о немању смирења пред точком који нас беспоштедно меље за пшеницу зверима или о експлозији стваралачких напора и немирних напона или о напетим струнама праскавог монолога или о... А свет сам оживљавала најпре ухом, слухом, а никад визуелно... Поседовала сам преосетљивост за поезију и музику... То је управо овако: У овом најхришћанскијем од светова, сваки је песник Јеврејин. Не верујем стиховима који глатко теку, оним искиданим верујем - ДА!...

Одвајкада уметност је поимана изванредном потребитом вредношћу, нечим што је светло и свето... узвишено... Је ли доиста уметност светлост света, којом ће све моћи да се осоли... А шта ако обљутави ил` иако се пресоли???...

-Уметник је човек, а не чудовиште... Уметност је исто што и природа и ту стављам знак изједначења... Само из отпора израста тај предивни уметнички свет... Уметност је последњи атом отпора стихији... Уметност не учи ни добру, а не учи ни памети... У мом сећању постоје само 3 песме, које су више него песме и оне су једино вредне песме и јесу песме. У њима је уметност. То су: песма једне монахиње, која је своје песме спалила, песма једне безимене непокретне и безноге девојчице од 7 година и песма дечака од 4 године који неће још дуго поживети... То су моји најдражи икад прочитани стихови, пред којим осетих стид...

Кроз ваше стихове и тај "виолински кључ детињства" кроз све те тренутке "гладне жалости", певајући без мрље, глодали сте као пас таласе љубавних прња и рекли тако много-превише... Без приговора савести увек се питајућу треба ли пуцати у себе или живети стихијски???...

-Лирски песник воли сам себе да издаје песмом, а песник је различит од шахисте... Била сам ван списка, као огризак оглодани и одбачена, без погрешке бачена у непостојање... Путовала сам у свако ново и боље сутра, као кроз огњена јутра... И моје руке невидљивог исписивања сазреле су кроз све те муке... Покаткад бих задрхтала и устала, а обично сам спавала без сновиђења... Волим да кажем да сам рођена мимо овог времена, без једнакости и братства под које бих припала... Знала сам да у том и таквом времену увек ће бољи бити само они који су страсније и страшније све пропатили-подносили... Гајила сам поштовање према Уму, а са оправданим презрењем односећи се према одежди... Испадала сам из такта... Лоше сам видела из клисуре... Требала сам више са ждраловима да се винем, да успем да се испењем на стење...

У вама су туге тако упорне и снажне, је ли то стихије безнађе?... Увреде, неистине, лажи, невоље као да су биле закон вашег одласка  и одбијања... За вас као да није постојао закон привлачења оног Добра са висина кристално јасних... Па, ипак сте и на живот и на смрт одговарали са смешком, ироничном фуснотом, а и не чуди јер сами признајете да сте у крвном сродству са другим и другачијим световима, са димензијама оним где су све риме суштински сливене и несливене - свеједно...

-Коб туге песме моје запечати. Док си песник не можеш пропасти у стихији, јер те враћа у стихију стихија: РЕЧ... Док си песник не можеш пропасти у стихији, јет то није уништење, већ повратак Праизвору. Уништење песника је кидање са стихијом. Једноставније је одмах пресећи себи вене...

Или се обесити или бацити у реку са моста, зар не???... Или отров попити као Сократ... 

-Невидљиви су опасни, а бој се нерођених на земљи! Царска милост заболи више од немилости! Лелујам и трајем пуста. Јесам ја и бићу ја, и добићу, знам, Душу - ко што ће добити усне уста Упокојеница...

Од вишњих небеса још пре рођења добисте превечни дар списатељства и бесмртног стиха, а као дете Коб вас награди да песникиња постанете и да се изнова родите, рекосте - исто би учинили... постали опет и опет... Вас је красила стрпљивост надразумска, а она се може описати вишеструко: као дробљење и туцање узалудно камена, као смрт хладнокрвна, као сазрела вест у очекивању, као освета, као изврсне риме, као предуга наслада, као низње бисера, које не би требало бацити свињама у блато...

-Ја понос ломила нисам, и у смрти сам отмена остала... Ричући бацала сам Искре, бол сам носила под ребром као Христос прободен копљем Лонгина чувара, јела сам Хлеб туге и жалости, била сам пас и коњ правоверан, који много тога у губици запамти... Из милоште звали ме ластавицом и орлицом, чак су ме хтели опет прекрстити, но ја им рекох: Немојте, јоште се не родих! Било је претешко боравити изнутра, а знала сам да нисам Јуда... У санаторијуму ми рај хтедоше изнајмити... Рекоше ми да ћу бити и у Алказару... А за квар пера коме прогледаше кроз прсте... И један мото гласи: "Не шта ко воли, већ шта коме стоји...

Навешћу ваш стих, који каже: 

"Над откровењем,

-И цензор спи! -

Цензор поеми

Зора је што зри"

Шта би сте рекли о критичарима и сусретањима са критиком... Какво вам је искуство донето по том питању???...

-Критичар нема право да даје суд о песнику, уколико сам није прочитао сваки његов стих... Лепота је споља, а оно дивно-најдивније је изнутра... Ја хоћу да чујем и суд другога - тако учим... напредујем... Ако поштујете и волите моје као и своје, тек тада ми можете бити судије... Ја сам постигла трајност, ево ти читаш моје стихове после толико година... несмал један век прође... И стога на критику се осмехујем блажено само... Волим да слушам сваког великог човека, као и великог песника, великог уметника... Сви смо ми вуци густе шуме Вечности... Љермонтов рече да над свима остаје Сунце Љубави... Пастернак сродно мени рече како време постоји ради човека, а не човек ради времена... Иако сам потцењивана од стране савременика и сунардоника, увек сам саслушала сваки велики глас, уздах и плач - ма чији он био... Ја која сам вазда била ни са ким... нико и ништа...

Као и за многе поете, све ваше песме сматрате својом децом, а које сте испевали кроз борбу војујући против толико људске тромости и безочности, бездушности, разгневљене душе лајући, а са пријатељима одбачености и бола бисте изравњани по питању свих уклетих самоћа властитог бола... изгарали сте од туге тако предуге... Хтели сте да раскрилите нежне руке и побацате-спалите рукописе... Чини ли то неку олакшицу???...

-Генија без воље нема, али још га више нема, још га мање има - без надахнућа... Песник без воље и надахнућа обичан је јаворов дрвени колац и таквоме је боље да оде у војску, у војнике... Је ли песник одличан или велики или узвишен???... Добар ли је???... Велике песничке одговорности???... Велики песник поред даровитости мора имати и надареност целокупне личности: ума, душе и воље... Узвишен може бити и невелик песник - онај са најскромнијим даром... Већих песника нема од Гетеа и Рилкеа, али узвишенијих има и то је Хедерлин - становник висина, а тамо је старац Гете само гост... Храст је велик, а чемпрес је висок... Песник борави у облацима... Он је слуга идеја  и стихија, а успева само онај ко је невин или онај ко све зна...

Често сте вршили сецирање и аутопсију над својим стиховима, тај даноноћни претрес и то вас је доводило до запањења и постиђености... Да ли је то била озбиљност са којом сте одумирали???...

-Пропасти треба часно, а песник је у игри (а све је овде игра безгранична) неодговоран је и безазлен као дете и Христос ће изнова рећи да Му пустите децу и песнике само... Потребно је имати слух, не овај физички, већ онај од посебног вишњег света и мало другачији, онај безвучни напев анђеоски и шапат савести у глави, кога је чула и Орлеанка... Стрпљење је стваралачка воља и обратно - стваралачка воља је стрпљење... Стварати и писати исто је што и не изгубити надежду док чекаш... Уметност је та која нас захвата... Мени је савест чиста...

Бог... душа... јесу ли исказиви у свету стихија???...

-О Богу не можемо рећи ништа, али Му можемо рећи све,  а песме које му шаљемо и упутимо јесу молитве... Душа је способна за бол и ништа више... Ту је снага туге и ту се  као у језеро океана, сабира и скупља сваки убод нашег срца... Свет је забрављен закључан... Иза сваке браве је Истина - увек другачија и те браве треба беспомоћно откључавати, тражити... Опит је сваки пут другачији... Откључавамо све наслепо  и мудро и тако се повинујемо руци случаја слепог... Свет је пролазник тајне... или смо то и ми... Душу треба дати за ближњега, а само то у песнику може ојачати стихију...

Политика  и песништво не стоје и нису спојиви... такви уметници као да заостају, док је императив уметности да корача и граби у Слободи напред...

-Рилке је рекао да постоји земља која се зове Бог, а Русија се граничи са њом... Повлачити песника по репу политике је некорисно. Никад нисам тако мрзела црвене, као што сам волела беле... Крива пред људима, а судили су ми кајмаколисци.... Судили ми зато што сина од 6 година нисам хтела дати у ондашњу школу на свих 6 преподневних часова... Ја никоме не дајем право да суди песнику... Једини суд над песником је - САМОСУД... И тако  и би - сама пресудих себи!!!... Све је овде важније од песника: и свештеник и лекар... А моја кривица пред Богом нека буде заслуга пред веком!!!... Би ли тако...

Поседовали сте и стваралачки умор, након завршетка свих тих песама,  а много сте се уз све то борили да би опстали најелементарније, иако никад нисте били склони писати "лаке стихове музике лаке"...

-Песник излази ван граница своје душе у речи оностране и метафизичке... Песник је једнакост дара душе и дара речи... Он потчињава видљиво невидљивом и дужан је све знати до танчина... А писање јесте пажљиво ослушкивање појавности и стварности... па и нестварности... Да бих писала даље, ја сам увек изнова читала и тај труд треба разумети и поштовати... Волим уметност и поезију, али не модерну и контра: волим поезију само модерну... Увек сам искала своју крв и своје мисли, своје сузе, свој зној, а бирати своје миљенике у Слободи овој треба, па и кад није тако можда лако!!!... Уметност нема границе, а ствара се само унапред... Подношење насиља је слабост, а служење свом времену је налог из очајања... Савременост је све-временост... Савременик је увек у мањини,  а бити савременик исто је што и стварати своје време...

Почесто сте писали и против своје воље и тако се препуштали страсти стваралачке снаге, снази сна, маште симбола, тој непознатој нужности, стихији... Је ли то некаква опет стихијска побуна???...

-Радовала сам се новим римама као ранама, иако је сунце венуло зашавши за мртво море... Хтела сам да се утопим у ћилим од сувог јесењег лишћа... гроб да ми ту буде... Као да је незасито болом срце Адамовог семена... Лаж је црвено лишће и ту светлост боју гази... Живот је место где живот страда и пролази... Песник је гад и гладан пас и такве као да треба колективно изгнати и искрцати на прокажена острва далека... То су кривци које свуда дочекује пакао,  а никад живот... У овом најхришћанскијем од свих светова песници су Чивути!!!...

Хвала вам МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА за све!!!

разговор забележила и водила

1. септембра 2017-е

моја маленкост

у перивоју бајном и тако стварном

ЖРТВЕНИК...

У пламену љубичастом и отменом

заседају осунчани дани,

а њихова бестидност

за коју нико жив не мари

ослепела је од смирења

док низ ране моје

теку крвави узвици и повици

лепе се страшне пљувачке

по прамену преостале душе ове

као последњи титрај

којим иступам

са украшеног жртвеника

хоћу да се винем бар до крова

највише куле Вавилона

и охладнело посматрати све са стране

простор неуспеха

прекрштен је под мојим ходом,

а онда нека тишина исприча

ехо непоновљивог бездана

нека прикрије рањивост

ми са чела,

јер на концу бронзаног века

препуштам Небу одмазду

и ту свечану освете победу...

ПОНИШТЕЊЕ...

Неукротиве су важности

видик без крила

и порушени снови наши

уста жицом зашивена

да преиначиш саму себе

ниси успела, а ни хтела

и сад притајено умукни

и без трунке жалости оћути

опозови прочитано

одрекни се шапутања сени

лутања  и ћутања

налиј се скуваним пелином

испости своју глад

опрости заборављени страх

поништи дремљиве снове

невину крв спери са образа

падни коленопреклоно

само пред Храстом и Брезом

престрави плава поља

страшним ударом грома,

а тек онда допусти ветру

и бури, олуји

да неку бољу будућност

Усуд и Теби дослути...

ЦВЕТ ЗОВЕ...

Бљештаво јутро

Сунце над мојим теменом изгрева горе

онемелост срца као стене

заћута пре него што спозадох Тебе

и неповратно сам опет

осушени цвет зове

што прониче у недра ове земље пусте,

а чујем песму тигрица

и ушушкане зоре

тишине заглушујуће море,

а даље златастих снова сијање

протиче кроз отворе истиснуте боје

знам сладак је отров трња

и саздани смо да бодежом њеним

удахнемо дах посмртног јаука

кад све заћути

и бесконачно крене

да тужи

истински кружи

и љубављу овом дужи...

ДВОГУБЕ ВАРКЕ...

Нетражећи сву ту тугу

нашла си јаук румене воде

и подрезано крило јастреба

мутна ишчекивања

ишчезле промене на боље

и свуда по очараним мирисима

сретала си двогубе варке

и слушала песму свраке

скривено гладна

за богате трпезе

и агапе славља -

била си гадна...

Шкропили су те водом

ужаса и срама

из Тебе изгонили грдне демоне

навлачили лудачку кошуљу

убризгавали ефикасне отрове.

а све да те докрајче,

да те раставе

и ничим више на свету саставе...

А Ти полужедна си бдела

и стајала под тремом сваког

велелепног храма

и ући ниси смела,

јер гозба је за одабране

хор пева за спокојне и подобне,

а Хлеб је за насушне...

Ниси се осврнула

на све те суше

ниси дозволила да те гуше

стамена си остала

нема и окамењена постала,

а сада нека те сруше...

Нека Ти не буде жао

што та суровост победоносна

све у Теби сруши,

а опало лишће изазовно

остаде да иронијом рушти

под Твојом грозничавом стопом...

ЈАДА ПРАХ...

Позлаћено немање целости и

зид целине пред којим недуго чучим

и мртвачки ћутим,

а спокој замагли охладнеле звуке

бездушног виолончела Твоје душе,

а мирно сам прешла преко

челичне пруге Твога срца

при слабој светлости старих фењера,

а онда сам руке пружила

горе ка плавом хоризонту,

а сјај мој што остаде за охолом Тобом

данас је овде сувишан и

постадох изненада плава тачка

у зени Твога свевидећег ока,

а црни барјак туге догорева на ломачи

у част нашој Отаџбини

тамо где је све тако доклано правично

и где ништа није тромо

огавно споро 

и статично,

па залуд сада спуштам

венац од бршљена за нас мртве

и на сва Твоја крвава стратишта,

јер пре свих

Ти си их одбацила

у заборав забацила

Ти си их заборавила Маћехо

и измучила си нас бедом

бивша Мајко

које се није одрећи лако

и ко да Ти пожели са неба

и сутра

светли зрак Сунца

кад нам је овако величанствен

подарен дан

од Тебе јада прах...

НЕОВАПЛОЋЕНИ ЕХО...

Гласом сажетим

ја неоваплоћени ехо

као какав супротни ток

и дисхармонија бираних речи

пишем недовољно

увредљиво повољно,

а дамари преклапају

сеоски прашњав друм

у нама нијансе

ускомешалих сазнања

и ноћни претрес

свих наслага 

још од постања

и схватам сопствену ненадареност

иза искривљеног огледала

на зиду побуђале слике сећања

и троструко понављање

једном већ виђеног

и треба ли још ужаса

у самици сужањској

гунђам до ослобођења,

а то је важност епског растерећења

и несумњива сам црта истог лица

што занемари написани садржај

тамо где је равнодушност Уметност

као и ова песма у нама

што потмуло тугом нас 

као горушица мори

и замире ли коначно 

мирис Доброте

и је ли саблазан

о којој ништа нисам схватила,

а нисам је ни прихватила...

ХАРФА...

Кроз прозрачност 

дивне Илузије

са Твог Источника

захватам воде живе

и непомично појурим

брже од звука

да се негде укротим

и ја убога...

И јурим кроз плаве пољане

носећи у срцу

шум те насладе

лаконога и срећна

са новоизраслим праменом

посред набораног чела

и постајем слична 

црвеном пламену

бљештава као

видљива површина

испуњеног Месеца,

а онда кренем да хватам

из сваког Твог рукавца

омамљиве лептириће

и осећам да ће бар то

да Те данас призове Срећи,

а да ће сенка туге 

од нас побећи

како би покисли и снени

распршили мелодију

милозвучне харфе...

ПЛАВЕ ТИШИНЕ...

Посвећено Ахматовој и Блоку

У дивљем обличју безобличја 

или пак у безобличју обличја

налазим кованице пуне бола

и још драгоцености чува бележница

тај првосаздани занос смртне страсти

питам Те - јесам ли унаказила певљиви стих...

Твоје душе зов

изнова опор и хладан

и даље ништа не беше насмејано у нама

и нежан је крик досадне свраке

што пара плаве племићке тишине,

а земља под нашим крвавим телом

крештаво узвраћа

ерупцијом вулкана...

Умором смо и данас

испружили докони поглед

и још кише жуборе ћутњом,

а под трепавицом 

ваздух окађен тамјаном

проналазим скрит...

Тамјан јесте ту

да би мирисом пријатности 

олакшао смрад тежине

која неминовно остаде за нама...

И услишено сама

подгревам одсев

тихог корачаја 

и плача

без бојазни да ће ме

црно угљевље

Твоје љубљене милости

у овој ноћи опећи

и неспремну затећи...

Не беше ли то: 

мртвило трена

опело туге

наслада муке...

Судбину пресољену

вода није разблажила,

а Светлост је овде мало значила...

Потом сам одлетела вазнесена

следећи жељу без циља

рушећи све препреке митарства

огрубела од Среће

због спаљеног ми битка

као кроз незаборав

молитву сам ипак

изустила Творцу...

А кад зачух

нежне струне своје душе

одступи језа наслеђеног страха

и одбеже од мене

мноштво Твога мрака...

Угледах реку од сјаја белу

са брезама свиленим

по умиљатој обали,

а над реком зрак Сунца

што прави 

плави нерукотворени одблесак

ко се за мене ту измоли...

Погрузих се у молитвеној тузи

грешна и тешка

у скученом ћутању

са залеђеном преданошћу

на вољу неправдама и безвлашћу...

Не срди се на мене

мој Доброчинитељу...

Ја одох дођавола

без опроштаја и рана

вазда сама

да испијем отров

не више тако опор

Теби у част

мени на пропаст...

И нисам избезумљено гладна,

а нисам ни стварна

и моја смрт за Тебе биће лажна...

KOZAČKA SE ISKRA ISKRI U MENI...

Ona koja je "napisala reči koje reći nije smela, a sve i da je htela... a u glavi joj muklo ječi nemost tela"... A vrednost jedne Njene pesme leži u nepobitnoj činjenici da je uvek ista, živa, stvarna i nova - nikad aktualnija, iako je napisana bar samo pre 106 leta... A ja imam utisak da smo se konačno dušom srele, kroz isprepletane dimenzije i poetične sfere... pa uz čaj u pet polagano tretiramo same ovaj naš svet i vek... A to se sigurno zove univerzalnost i fenomenalnost, kad već nije spočitano kao genijalnost... 

A da li će neko izdržati da prelista naše trećepozivne "Zbornike", uplašim se samo... i to baš za isto ovoliko... bar za 106 leta - te 2123-e Godine Gospodnje... Volela bih da doživim i da vidim i da budem živa, a da ne spadam u domen nekakvih čuda!!!... 

I Ana Ahmatova jednom beše na Siciliji... Odmah smo imale o čemu pričati - zajedničkom... A onda joj mucavo dadoh da pogleda moj neuspeli stih: Čovek nije samo za strast i za zabavu sazdan, nije ni za muku, a ni za toliku patnju... već je čovek sazdan i zadat za ljubav preuzvišenu večnu i čednu - koja više od svakog života ovde znači... postoji li način da je nekim načinom i označiš... možda ozračiš???... 

"Svoja zvanja je dobila za ogrešenja neizmerna, živima izdajnik bila je, a samo seni uvek verna"... I NE!!!... Pa dokle tako - naopako!!!... "To Ona nije patila... patio je neko treći... Ona tako ne bi ni mogla, smela, umela... a ono što se zbilo-dogodilo neka samo crno platno prekrije, grubo kao sukno i nek raspu začađeni fenjeri sa ulice svetlost žutu"... "Pod nebom tuđeg svoda nije je sakrilo čak ni tuđe krilo... Ona je vazda bila sa svojim rodom... ne u otmenim salonima... već tamo ozebla u nekom nepreglednom redu jauka, gde joj je narod u jadima bola grco"... 

I zašto je poezija Njena opasna - možda stoga što je sve preživela... toliko nadživela... zabeležila... Srce njenog prijatelja Bloka "beše joj predvodnik i smrti je sve sa osmehom bola dočekivala-primala... A svi ostali su se umorili i nisu izdržali tako veseli život kakav su oni vodili... i nisu izdržali ni takvu ljubav, a ni takvu mržnju kakvu su samo oni nosili"... I zajednički nisu voleli prazne rečnike i bedne izraze, pogotovu one "ljubavne"... patetično jadne... Nisu voleli ropstvo... Slobodnim zenama u sve oko sebe su ciljali-gledali... smotrili... da bi Život otkrili... Uvek je za takve noć prerano padala... ostalo je da čekaju novi dan rođenja... ono večito sutra kada će možda biti bolje... nove dane sjajnije i blistavije... Prilazili su i podavali se svojoj strasti pisanja i pevanja, u veličanstvu svom tom... a nakon svega - odlazili bi pevajući opet u neko drugačije sutra...

Zahvaljujući tim divnim esejima koje je ispisala Ahmatova, posebno onih par o Puškinu mnogo za mene interesantnog... pa tako Puškin je obožavao Italiju... a pripisivali su mu i tešku etiketu kao što je ateizam... i tu onaj važan podatak da Puškin posle 1830 ispisuje i piše "samo za sebe"... drugačije... krete u promene... evidentno ogromne!!!... I naravno to je ona promena kod Njega koja zbunjuje protivnike... iritira zavidnike... a neprijateljima daje pravo za tek neki vid likovanja nad Njim "ubogim"... A što je najinteresantnije za to zlatno doba ruskog pesničkog 19-og veka - i tada prijatelji ćute... I je li Puškin "usamljenik izgubljen u svetu"... i ima li opravdanog mesta za sve te "neizdržljive patnje"... A kako sam reče: "Poezija se razvija, raste, buja, cveta, a čitalac je taj koji ne stiže da isprati Pesnika"... I hvala Ahmatovoj što nam ukaza koliko je Puškin kroz samo "Kamenog gosta" razotkrio svoje lirsko biće pokriveno "ranama savesti" svoje... I tako još jednom hvala Ahmatovoj, jer sam saznala za nekoga ko je bio neustrašivo odvažan i hrabar... zvao se Ivan prezimena ISKRA... pogubljen početkom 18-og veka... obezglavljen za vreme cara Nikolaja I... KOZAK... pukovnik poltavski... pogubljen iza Bele Crkve na Borčagovcu i Kovševu 15 jula 1708 leta... a sahranjen dva dana kasnije 17 jula u Kijevsko-Pečerskoj lavri...

Možda je prava stvar biti dijetalno gladan, a uz to krepiti se poezijom Ahmatove i Bloka... koliko li su tek oni morali podneti sve te gladi u sebi i okolo sebe... čitajte... između redova... tamo najviše uvek piše... pogotovu ako je ispisano mastilom belim i bledim, nevidljivim - što je Ahmatova počesto volila da radi...

Uvek su mi najveći prijatelji bivali i kroz svu večnost ostajali svi davno preminuli... među živima takvih bojim se reći, pa gotovo i da nemam... Ali, ja gore među sve njih ne bih još... 

Plemkinja Ahmatova je imala tu tragediju da su sve njene velike ljubavi živele do oko 40 godina i neke... Evo šta je napisala sama u svom eseju o Amadeu Modiljaniju... i to su duhovi srodnosti velike... a samo da maštamo kako im predivno u tim susretanjima beše...

Ovim Ljudima sa početka 20-og veka, pa i onima kroz čitav 20-i vek treba mnogo zavideti... u svemu... i po svemu... Imati list pod nazivom "Ljubav prema tri pomorandže"... jer jedino se u svetu otimačkom ništa ne može oteti tako bezuspešno i neutešno do što je to pesma... njeni koreni su jači, neiščupljivi i neotuđivi... a bol kroz koji se stvara kao i gorčina na kraju ipak je od nektara slađa... i pesme su produžene ruke koje nas vode kroz sve oluje, lomove i bure... okršaje... bojeve... strojeve... Istražujem kao čitalac... pišem kao naivac... I večeras ta od danas očekivana avgustovska kiša... 

I Blok i Ahmatova znadoše, i sa setom mekom, i sa zabludom ilzije skoro svake... sa idealom... da ljubav ma koliko joj se približavali - nestaje... izmiče... i počesto je to omča koja neke tako vazdušaste i ne drži ovde... i često se omače pomišlju svakom o ivice bezdanske... a ta vatra je strašnija i od lomače... I dobro da je se čovek ne dotiče... već da onako iz daljina tek naslućuje je li ili nije iluzija... koja možda pokatkad ume i da opeče...

 A kada je tim predivnim glasom, on koji nije voleo šah i druge hazardske ige, ali ih nije ni osuđivao - pročitao pesmu... reče im: "Vrlo neprijatni stihovi. Ja ne znam zašto sam ih napisao. Bolje bi bilo da su ove reči ostale neizrečene. Ali morao sam da ih kažem. Teškoća se mora prevazići! Posle nje se razvedri."... U plavom porodičnom albumu počesto život pronađe decu na čijim kolenima je od malena sijalo Sunce... I da ne zaboravim  u životu se sve može simulirati i sumirati... sve sem ovakve patnje i bola... pa ipak treba biti oprezan...