ЈАДА ПРАХ...

Позлаћено немање целости и

зид целине пред којим недуго чучим

и мртвачки ћутим,

а спокој замагли охладнеле звуке

бездушног виолончела Твоје душе,

а мирно сам прешла преко

челичне пруге Твога срца

при слабој светлости старих фењера,

а онда сам руке пружила

горе ка плавом хоризонту,

а сјај мој што остаде за охолом Тобом

данас је овде сувишан и

постадох изненада плава тачка

у зени Твога свевидећег ока,

а црни барјак туге догорева на ломачи

у част нашој Отаџбини

тамо где је све тако доклано правично

и где ништа није тромо

огавно споро 

и статично,

па залуд сада спуштам

венац од бршљена за нас мртве

и на сва Твоја крвава стратишта,

јер пре свих

Ти си их одбацила

у заборав забацила

Ти си их заборавила Маћехо

и измучила си нас бедом

бивша Мајко

које се није одрећи лако

и ко да Ти пожели са неба

и сутра

светли зрак Сунца

кад нам је овако величанствен

подарен дан

од Тебе јада прах...