Ona koja je "napisala reči koje reći nije smela, a sve i da je htela... a u glavi joj muklo ječi nemost tela"... A vrednost jedne Njene pesme leži u nepobitnoj činjenici da je uvek ista, živa, stvarna i nova - nikad aktualnija, iako je napisana bar samo pre 106 leta... A ja imam utisak da smo se konačno dušom srele, kroz isprepletane dimenzije i poetične sfere... pa uz čaj u pet polagano tretiramo same ovaj naš svet i vek... A to se sigurno zove univerzalnost i fenomenalnost, kad već nije spočitano kao genijalnost...
A da li će neko izdržati da prelista naše trećepozivne "Zbornike", uplašim se samo... i to baš za isto ovoliko... bar za 106 leta - te 2123-e Godine Gospodnje... Volela bih da doživim i da vidim i da budem živa, a da ne spadam u domen nekakvih čuda!!!...
I Ana Ahmatova jednom beše na Siciliji... Odmah smo imale o čemu pričati - zajedničkom... A onda joj mucavo dadoh da pogleda moj neuspeli stih: Čovek nije samo za strast i za zabavu sazdan, nije ni za muku, a ni za toliku patnju... već je čovek sazdan i zadat za ljubav preuzvišenu večnu i čednu - koja više od svakog života ovde znači... postoji li način da je nekim načinom i označiš... možda ozračiš???...
"Svoja zvanja je dobila za ogrešenja neizmerna, živima izdajnik bila je, a samo seni uvek verna"... I NE!!!... Pa dokle tako - naopako!!!... "To Ona nije patila... patio je neko treći... Ona tako ne bi ni mogla, smela, umela... a ono što se zbilo-dogodilo neka samo crno platno prekrije, grubo kao sukno i nek raspu začađeni fenjeri sa ulice svetlost žutu"... "Pod nebom tuđeg svoda nije je sakrilo čak ni tuđe krilo... Ona je vazda bila sa svojim rodom... ne u otmenim salonima... već tamo ozebla u nekom nepreglednom redu jauka, gde joj je narod u jadima bola grco"...
I zašto je poezija Njena opasna - možda stoga što je sve preživela... toliko nadživela... zabeležila... Srce njenog prijatelja Bloka "beše joj predvodnik i smrti je sve sa osmehom bola dočekivala-primala... A svi ostali su se umorili i nisu izdržali tako veseli život kakav su oni vodili... i nisu izdržali ni takvu ljubav, a ni takvu mržnju kakvu su samo oni nosili"... I zajednički nisu voleli prazne rečnike i bedne izraze, pogotovu one "ljubavne"... patetično jadne... Nisu voleli ropstvo... Slobodnim zenama u sve oko sebe su ciljali-gledali... smotrili... da bi Život otkrili... Uvek je za takve noć prerano padala... ostalo je da čekaju novi dan rođenja... ono večito sutra kada će možda biti bolje... nove dane sjajnije i blistavije... Prilazili su i podavali se svojoj strasti pisanja i pevanja, u veličanstvu svom tom... a nakon svega - odlazili bi pevajući opet u neko drugačije sutra...
Zahvaljujući tim divnim esejima koje je ispisala Ahmatova, posebno onih par o Puškinu mnogo za mene interesantnog... pa tako Puškin je obožavao Italiju... a pripisivali su mu i tešku etiketu kao što je ateizam... i tu onaj važan podatak da Puškin posle 1830 ispisuje i piše "samo za sebe"... drugačije... krete u promene... evidentno ogromne!!!... I naravno to je ona promena kod Njega koja zbunjuje protivnike... iritira zavidnike... a neprijateljima daje pravo za tek neki vid likovanja nad Njim "ubogim"... A što je najinteresantnije za to zlatno doba ruskog pesničkog 19-og veka - i tada prijatelji ćute... I je li Puškin "usamljenik izgubljen u svetu"... i ima li opravdanog mesta za sve te "neizdržljive patnje"... A kako sam reče: "Poezija se razvija, raste, buja, cveta, a čitalac je taj koji ne stiže da isprati Pesnika"... I hvala Ahmatovoj što nam ukaza koliko je Puškin kroz samo "Kamenog gosta" razotkrio svoje lirsko biće pokriveno "ranama savesti" svoje... I tako još jednom hvala Ahmatovoj, jer sam saznala za nekoga ko je bio neustrašivo odvažan i hrabar... zvao se Ivan prezimena ISKRA... pogubljen početkom 18-og veka... obezglavljen za vreme cara Nikolaja I... KOZAK... pukovnik poltavski... pogubljen iza Bele Crkve na Borčagovcu i Kovševu 15 jula 1708 leta... a sahranjen dva dana kasnije 17 jula u Kijevsko-Pečerskoj lavri...
Možda je prava stvar biti dijetalno gladan, a uz to krepiti se poezijom Ahmatove i Bloka... koliko li su tek oni morali podneti sve te gladi u sebi i okolo sebe... čitajte... između redova... tamo najviše uvek piše... pogotovu ako je ispisano mastilom belim i bledim, nevidljivim - što je Ahmatova počesto volila da radi...
Uvek su mi najveći prijatelji bivali i kroz svu večnost ostajali svi davno preminuli... među živima takvih bojim se reći, pa gotovo i da nemam... Ali, ja gore među sve njih ne bih još...
Plemkinja Ahmatova je imala tu tragediju da su sve njene velike ljubavi živele do oko 40 godina i neke... Evo šta je napisala sama u svom eseju o Amadeu Modiljaniju... i to su duhovi srodnosti velike... a samo da maštamo kako im predivno u tim susretanjima beše...
Ovim Ljudima sa početka 20-og veka, pa i onima kroz čitav 20-i vek treba mnogo zavideti... u svemu... i po svemu... Imati list pod nazivom "Ljubav prema tri pomorandže"... jer jedino se u svetu otimačkom ništa ne može oteti tako bezuspešno i neutešno do što je to pesma... njeni koreni su jači, neiščupljivi i neotuđivi... a bol kroz koji se stvara kao i gorčina na kraju ipak je od nektara slađa... i pesme su produžene ruke koje nas vode kroz sve oluje, lomove i bure... okršaje... bojeve... strojeve... Istražujem kao čitalac... pišem kao naivac... I večeras ta od danas očekivana avgustovska kiša...
I Blok i Ahmatova znadoše, i sa setom mekom, i sa zabludom ilzije skoro svake... sa idealom... da ljubav ma koliko joj se približavali - nestaje... izmiče... i počesto je to omča koja neke tako vazdušaste i ne drži ovde... i često se omače pomišlju svakom o ivice bezdanske... a ta vatra je strašnija i od lomače... I dobro da je se čovek ne dotiče... već da onako iz daljina tek naslućuje je li ili nije iluzija... koja možda pokatkad ume i da opeče...
A kada je tim predivnim glasom, on koji nije voleo šah i druge hazardske ige, ali ih nije ni osuđivao - pročitao pesmu... reče im: "Vrlo neprijatni stihovi. Ja ne znam zašto sam ih napisao. Bolje bi bilo da su ove reči ostale neizrečene. Ali morao sam da ih kažem. Teškoća se mora prevazići! Posle nje se razvedri."... U plavom porodičnom albumu počesto život pronađe decu na čijim kolenima je od malena sijalo Sunce... I da ne zaboravim u životu se sve može simulirati i sumirati... sve sem ovakve patnje i bola... pa ipak treba biti oprezan...
Нема коментара:
Постави коментар