Гласом сажетим
ја неоваплоћени ехо
као какав супротни ток
и дисхармонија бираних речи
пишем недовољно
увредљиво повољно,
а дамари преклапају
сеоски прашњав друм
у нама нијансе
ускомешалих сазнања
и ноћни претрес
свих наслага
још од постања
и схватам сопствену ненадареност
иза искривљеног огледала
на зиду побуђале слике сећања
и троструко понављање
једном већ виђеног
и треба ли још ужаса
у самици сужањској
гунђам до ослобођења,
а то је важност епског растерећења
и несумњива сам црта истог лица
што занемари написани садржај
тамо где је равнодушност Уметност
као и ова песма у нама
што потмуло тугом нас
као горушица мори
и замире ли коначно
мирис Доброте
и је ли саблазан
о којој ништа нисам схватила,
а нисам је ни прихватила...
Нема коментара:
Постави коментар