ХАРФА...

Кроз прозрачност 

дивне Илузије

са Твог Источника

захватам воде живе

и непомично појурим

брже од звука

да се негде укротим

и ја убога...

И јурим кроз плаве пољане

носећи у срцу

шум те насладе

лаконога и срећна

са новоизраслим праменом

посред набораног чела

и постајем слична 

црвеном пламену

бљештава као

видљива површина

испуњеног Месеца,

а онда кренем да хватам

из сваког Твог рукавца

омамљиве лептириће

и осећам да ће бар то

да Те данас призове Срећи,

а да ће сенка туге 

од нас побећи

како би покисли и снени

распршили мелодију

милозвучне харфе...