Бљештаво јутро
Сунце над мојим теменом изгрева горе
онемелост срца као стене
заћута пре него што спозадох Тебе
и неповратно сам опет
осушени цвет зове
што прониче у недра ове земље пусте,
а чујем песму тигрица
и ушушкане зоре
тишине заглушујуће море,
а даље златастих снова сијање
протиче кроз отворе истиснуте боје
знам сладак је отров трња
и саздани смо да бодежом њеним
удахнемо дах посмртног јаука
кад све заћути
и бесконачно крене
да тужи
истински кружи
и љубављу овом дужи...
Нема коментара:
Постави коментар