ПЛАВЕ ТИШИНЕ...

Посвећено Ахматовој и Блоку

У дивљем обличју безобличја 

или пак у безобличју обличја

налазим кованице пуне бола

и још драгоцености чува бележница

тај првосаздани занос смртне страсти

питам Те - јесам ли унаказила певљиви стих...

Твоје душе зов

изнова опор и хладан

и даље ништа не беше насмејано у нама

и нежан је крик досадне свраке

што пара плаве племићке тишине,

а земља под нашим крвавим телом

крештаво узвраћа

ерупцијом вулкана...

Умором смо и данас

испружили докони поглед

и још кише жуборе ћутњом,

а под трепавицом 

ваздух окађен тамјаном

проналазим скрит...

Тамјан јесте ту

да би мирисом пријатности 

олакшао смрад тежине

која неминовно остаде за нама...

И услишено сама

подгревам одсев

тихог корачаја 

и плача

без бојазни да ће ме

црно угљевље

Твоје љубљене милости

у овој ноћи опећи

и неспремну затећи...

Не беше ли то: 

мртвило трена

опело туге

наслада муке...

Судбину пресољену

вода није разблажила,

а Светлост је овде мало значила...

Потом сам одлетела вазнесена

следећи жељу без циља

рушећи све препреке митарства

огрубела од Среће

због спаљеног ми битка

као кроз незаборав

молитву сам ипак

изустила Творцу...

А кад зачух

нежне струне своје душе

одступи језа наслеђеног страха

и одбеже од мене

мноштво Твога мрака...

Угледах реку од сјаја белу

са брезама свиленим

по умиљатој обали,

а над реком зрак Сунца

што прави 

плави нерукотворени одблесак

ко се за мене ту измоли...

Погрузих се у молитвеној тузи

грешна и тешка

у скученом ћутању

са залеђеном преданошћу

на вољу неправдама и безвлашћу...

Не срди се на мене

мој Доброчинитељу...

Ја одох дођавола

без опроштаја и рана

вазда сама

да испијем отров

не више тако опор

Теби у част

мени на пропаст...

И нисам избезумљено гладна,

а нисам ни стварна

и моја смрт за Тебе биће лажна...