ВОДО...

Водо безбрижно ћутиш сада

и отиче ли ћутња твоја као да си

разјарена јарошћу оном

и течеш ли отежала од мржње

што преко твојих обала пада

крвава од старих рана

потресаш ли векове у нама

осветнице и клетво

тобом нам теку потоци бола

гажена коју нико не згази

преко лешева из дубоких 

вирова дрска си и хладна била

хучиш ли незасита и неспутана

витлаш ли још обале као наше очи

зелена гробнице осветнице

и злослутнице страшна

клонула би у теби трава

и малодушна глава

нека већ једном по теби проспу

мноштво анатема

ти наша жртва и ропац бола

тешко да си оволико била

као још једно тамно вече

што над тобом пада и

у тишини страда...