КРОЗ ПЛАВИ ПРОЗОР...

СВЕТИ НИКОЛАЈ МИРЛИКИЈСКИ...

Свети Чудотворац Свепрослављени

Велики угодник Божији

Еванђеље Свето проповеда

Тиме све нас поучи да

Истрајемо у побожности...

Николај милостиви просија

Исповедник чисте вере

Кротости и уздржљивости

Он нас све вешто поучи

Лепо животом посведочи

Ајде да му следујемо и

Још више да верујемо...

Милосрђа образац постаде

Искупитељу Христу се приволе

Радости хришћанима дарује у

Лепоти небеској царује

Искушења сва савлада

Крстом Часним се заклања

Истином Светом се опаса

Јасно ко Сунце засија

Смирењу нас поучава

Кроз покајање да праштамо

Извору Христу да се враћамо...

 

СВЕТИ НИКОЛА - СВЕТИ НИКОЛАЈ МИРЛИКИЈСКИ...

У другој половини 3 века по Христу, у време свирепог цара Валеријана, у Ликији, у граду Патари, родио се изабраник Божији, предивно и чудесно дете, син јединац, у дому честитог домаћина хришћанина Теофана и жене му Ноне. Родио се онај кога Бог изабра да утеши уцвељене и да притекне у помоћ невољнима. Родио се и крстио именом као Свети Николај чудотворац, а ми Срби прекрстисмо га у Светог Николу. Растао је кротак, миран, смеран, тих и ћутљив, учећи Свето писмо. Молитва непрекидна и стална, богонадахнута и мудра слова, породили су у њему тако велику љубав за посећивањем храмова Господњих. У духовни живот уводи га стриц Николај, који је у то време био епископ патарски, па се тако  и замонашио убрзо у манастиру "Нови Сион" који је основан од стране његовог стица. Када му се упокојише родитељи раздаде сав свој наслеђени иметак сиромасима и остаде без игде ичега. Убрзо постаје свештеник цркве у Патари, пастир пун љубави и милосрђа према пастви, пастир који себе даје не тражећи ништа за узврат. Тада се прочуо по својим делима милосрђа, иако је он то желео да сакрије. Као што сваки хишћанин сања и жели да крене пут Палестине, тако и Свети Николај креће бродом кротећи  дивља мора пут Свете Земље освештане Христовом крвљу. Својом усрдном молитвом бесно море укроти код египатских обала. Ветрове привеза за земљу, а љуте громове одагна. Морепловци од тада па све до данас, благодаре Светом Николају свом заштитнику, свом патрону и заступнику. По окончању хаџилука светац пожеле да се опроба у подвигу затворништва и усамљеничке молитве. У самоћи и богомислију чуо је глас Господњи који га позива на Пут великог подвига. Тако је изабран за Архиепископа града Мира у Ликији. И даље остаје милостив, мудрошћу обасјан и неустрашив Пастир који пожртвовано напаса стадо своје. Тада Божије свевидеће око намисли и промисли о Светом Николи супротно од овога и указа на сасвим нешто друго и отвори нови пут и врати га међу људе, у престони град Ликије, у град Мире. У граду Миру светац постаје архиепископ мирликијски и вољом Божијом бива удостојен високог звања и вискоког чина. Али, ускоро почињу прогони и тако незнабошци у служби нечастивог одводе Светог Николаја у тамницу и стављају га у тешке окове. У тамницу запада у време прогона хришћана од стране Диоклецијана и Максимијана. Па ипак он и у тамници поучава људе речи и закону Господњој. Знао је, а и друге је учио, да свако ко верује у Христа треба да буде кадар и да страда за Христа. Победивши ову препреку чекала га је нова у виду јеретика Арија, који би повод за сазивање Првог Васељенског Сабора 325. г. у Никеји за време цара Константина Великог. Сабрало се тада 318 епископа на сабору од васељенског значаја, а један од њих био је и Свети Николај архиепископ мирликијски. Овде се одиграла и чувена сцена када Свети Никола смирен, миран и кротак, хулитеља Арија ошамари по образу нечасном, побуђен на то својом ревношћу га Господу. Међутим, сабор осуди свеца и лиши га достојанства и чина. Тако је уклоњен и лишен службе, но јављање Христа и Пресвете Богородице, који му пружају украшено Јеванђеље и који га даривају омофором, и даље су дозивали свести и савести помрачене умове и то баш оне који су овог Заштитника Истине и одважног делиоца правде и закона уклонили. А после визије коју видеше, доживеше осећања ужаса, па га брзо и повратише и указаше му поштовање. Тако је шамар задат Арију сада доживљен не као "разложни гнев", већ као "израз велике ревности за Истину Божју". Мало касније исправише учињену му неправду. И од тада светац и угодник Божији постаде брзи и хитри помоћник невољника што им неправду други чине, али и избавитељ свих који недужно страдају, свих које тешко оптужују. Чак два пута спасао је по 3 човека од незаслужене смртне казне и то само сведочи колико јесте милостив, истинит и правдољубив и са колико силине је хрлио да проповеда народу као Анђео Божји. И зато не чуди што су га и за живота сагледавали као светитеља и призивали у свим мукама и бедама. Од тада он се јавља свима потребитима и на близу и на далеко. Помаже, теши. Лице му је исијавало светлошћу небоземном, а сама његова појава уносила је међу људе: мир, тишину, утеху и сваку добру вољу. У старости побољева и тако се упокоји 6/19. децембра 342. г. (343). Наш многопожртвовани молитељ пред Господом и плодоносни добротвор Свети Николај, брзи помоћник свих који су уцвељени, свих страдалника, свих путника, морепловаца и сплавара моли Христа Бога да спасе и да се спасу душе наше. За време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика 1087-е његово свето и чудотворно тело (мошти) преносе се из града Мира Ликијског у град Бари у Италију. То је учињено пред навалом Муслимана. Управо тада сам Светитељ јавља се једном честитом свештенику и открива му да се у Бари (који је тада био православан и под влашћу православног патријарха) пренесу мошти. Пренос светитељевих моштију обележен је низом чудеса, а осећао се миомирис светог мира које је чудотворило свуда. Тај дан и успомена слави се сваког 22 маја. Познато је и чудо које је Свети Николај учинио повративши вид ослепелом краљу Стефану... 

написано 25/26. децембра 2005.
(допуњено на Никољдан 2017-е)
Бајина Башта

ПОСНА ЛЕШНИК ТОРТА СА МЕДЕНИМ КОРИЦАМА...

За ову торту потребно је купити у неком од био шпаиза "медене корице"... Паковање садржи 4 комада...

  

Растопити 200 гр "Менаж" чоколаде са мало маргарина и тиме премазати сваку од укупно 4 медене корице...

Скувати фил - у 1 литар воде (или биљног млека рецимо од хељде или пиринча) 3 пудинга од ваниле. У то додати 150 гр кристал шећера и 250 гр прах шећера... У охлађен фил додати 1 маргарин од 250 гр и 150 гр печеног сецканог лешника... Сваку корицу која је претходно премазана чоколадом, такође премазивати филом...

Уствари ређати и филоватио тачно овако: корица премазана чоколадом, па фил, па шлаг... И све тако 4 пута... За ову торту треба вам тачно 400 гр посног биљног шлага, који такође можете набавити у био шпаизу...

Пријатно...

ТВОЈА ТУГА...

Твоја туга, одавно је мртва и тупа, не дотиче више твоја сада успавана, а некад затрептала чула... Не засвира више на старом клавиру, ону мелодију само теби омиљену у тишини и драгу на киши... Синоћ је опет био такав пљусак - незапамћен... Нешто нисам навикла да у другој половини децембра лију кише... То је обично снежна сезона... Но, осећам ја да ове зиме има да мањка и снежног покривача... Дај Боже, да се варам!!!... Јер, нису те само опекле речи опоре, на стази што животом се зове... Шта ме све није смрвило, но важно је да ме није тотално спржило... Хвала ти Животе...

Можда је тотално сигуран само онај пут при коме, истрајете посведневно, али само у границама оне непоновљиве и једине могуће добре мере - а то је да сваки наредни дан буде различит у питању и по питању свега, различит од сваког претходно преживљеног дана, па различит и по питању прелиставња старих албума, различит по питању музичког укуса, итд. и тако шире... Не дозволите да иједан садашњи дан, буде налик на онај од јуче који је само благо поред нас прошао и није нас много ни дотакао...

ПОСНЕ ЛЕШНИК БОМБИЦЕ...

Ближи се Никољдан - моја крсна слава... Време је да се полагано почну припремати фине ситне слатке ђаконије... Прве на ред дођоше ПОСНЕ ЛЕШНИК БОМБИЦЕ... Ево рецепта...

Отопити 120 гр маргарина. У то додати 200 гр прах шећера (ја сам додала 250 гр - толико је било у кесици). Потом додати 150 гр растопљене чоколаде (препоручујем "Менаж" чоколаду). Од  овога направити масу и додавати постепено 300 гр испеченог млевениг лешника (мора се водити рачуна да маса буде таква да се не дроби - већ да се од ње могу успешно правити куглице, тако да у ову масу и не оде свих 300 гр лешника).

У шерпици ушпиновати 250 гр кристал шећера са мало воде (на густо). У то умакати сваку куглицу (мора се све радити веома брзо јер се шећер брзо стегне). Сваку куглицу затим уваљати у остатак млевених лешника (мада ће и још мало зафалити ако се само осклоните на остатак лешника - тако да око 100-150 гр лешника још додатно морате припремити).

Успешно онима који се усуде да исте бомбице праве... Осталима - пријатно... 

Сутра ће уследити припрема ПОСНЕ ЛЕШНИК ТОРТЕ... 

   

 

ОДАЈА ДУШЕ МОЈЕ...

Одају нас мали знаци, ситнице, па и трице, а да тога често нисмо ни свесни... Можда и јесмо... Важно је да не буде прекасно и касно... Све у свему - баш ти знаци, ситнице и трице - покажу ко смо и какви јесмо... Што више знакова, ситница и трица - то се мозаик брже и боље уобличи... Каква се ту тек фотографија ствара, а да се човек нимало не вара... Тако све дође на своје право место и добије своје коначно назначење... Свој прави правцати облик... А ми, гле чуда, па нисмо изненађени, а ни згрожени... Ми смо, напросто, па тим чудом задивљени... Тако и зато, обратите пажњу на знаке, ситнице и трице... 

Појави се тако гладна и гадна авет из прошлости, баш у неко назови - зло доба, а ја ко за инат, недам и недозвољавам авети да ме за нос вуче, јер данас је посебан дан када желим да се осећам од среће слепо и лепо... Тако потапшем пријатељски по реверу авет и изгурам је кроза мали отвор, кроз који се ушуњала у мој живот крадом... А ја наставим мирно да ходам својим омаленим градом, без бојазни од најављене ледене кише...

Нимало не желим да устукнеш ни корак даље, пред новим околностима које сваки дан пред тебе овај живот поставља... Немој да устукнеш унапред осуђен од тог бесмисленог страха, што се испред тебе свакодневно сервира... Мирно се суочи и јуначки у бој и борбу против свога супер господина ЕГА пођи...

Постоје постојано у мени све могуће постојеће боје од постања па на овамо... Постоје и својим постојањем немо сведоче о мом постојању као живог бића од крви и меса... Постоје и немо говоре о стању и постању... Постоје и кад туђу бригу што мање воде... Постоје и већ се кроз постојање за својом реком само поводе... Постоје људи које никад заборавити не можемо иако их наше постојање не рачуна у постање... 

Постоје...  

ЈУТРОШЊИ САН...

Неко има земље мерену у јутрима, а ја имам она јутра када - најмање што желим у суботње јутро јесте да се пробудим у 8 сати... Није ме пробуо звук телефона, нити бука са улице... Пробудио ме страшан сан!!!... Уплашила сам се толико да сам се истог трена пренула и одједном нашла на јави... Није то био страшан сан од самог почетка... Крај је био заплетен и тежак... Сањала сам неке отмичаре... И тек пред крај кад ми се у сну придружила моја мајка, неки отмичари су нас затворили... Чула сам гласове и звукове, али нажалост лица им нисам видела... Но, брзо сам се умила, разабрала и дошла себи... То сам само тако сањала... Сан је срећом прекинут, па смо у том сну и мајка и ја (додуше много престрашене) ипак остале неповређене...  

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 6...

Нисам равнодушна према споменутој музичкој нумери, јер кад год је чујем, сетим се тебе пријатељу, који си сада негде тамо далеко... Велико хвала за свој префињен и истанчан музички укус дугујем теби... Тешко да сам равнодушна према свим тим малим свакодневним обавезама, стварима и признањима... Некако се та равнодушност провукла кроз твоје писмо, па ево наставља да се провлачи и корз ово моје писмо у настајању... 

Равне душе све подносити, у ове хладне децембарске дане... Равно и здушно умотати себе у најфиније изаткани шал од топле овчије вуне... Ти бар знаш колико ја држим до природних материјала и влакана... Видим овај свет тресе та незаобилазна грозница... Такав свет треба пустити, јер свако има право да свој замишљени сан у миру одсања... 

Примећујем да  је твоја равнодушност помало ишчашена, у позитивном смислу наравно, јер ти си пријатељу велики шаљивџија... Само и тај адут те поалко до дубина разоткрива, а шта ћеш после када те и по последње упориште изда???... Можда ће ти тада добро доћи - равнодушност!!!... 

Већина ће гласно рећи - равнодушност је глупа и слепа, но ја ти кажем - равнодушност је вечна и лепа... У тој прокажености има нечег нарочито лепог и треба је добро испитати... Не знам, зашто сви имају нешто против тога - по мени - такође легитимног стања... 

Знаш, равнодушност је неуништива и у томе лежи њена снага... Она се тешко стиче... У њу не запада баш свако... Од ње не треба бежати, већ се са њом треба саживети и добро спријатељити... Равнодушност треба нахранити и угостити... Са њом треба запевати и заиграти... Равнодушност особењаке воли... Чудаке... Лудаке... Равнодушност је једно јединствено блажено стање... 

Често се деси, а да не знаш како???... - равнодушност се пробуди и јави смело у теби... Тада тешко да има нечег, чиме би се равнодушност могла уклонити и са пута склонити... Равнодушност је тако упорна и неумољива... Зато ти је препоручујем од свег срца...

ЈУТРО ПОРЕД РЕКЕ...

Јутрос сам се неким малим послићем обрела поред реке, али нажалост без фотоапарата у руци... Тако да чаробне тернутке и слике носим само у срцу и души... Покушаћу бар мало кроз речи да опишем стање виђено... Моја река и ја виделе смо се последњи пут тачно пре 12 дана... Беше то недељно поподне, осуначано... Последњи викенд пред снежне падавине... Последња вожња бициклом... И опет после 12 дана сусрет са милом ми реком... Овога пута из аутомобила... Оно што ми је посебно привукло пажњу - беше смрзло дрвеће око речних обала... Било је мало магле, а река је имала посебну зимску боју, само њој својствену... То смзрло дрвеће се пресијавало на јутарњем сунцу... Сво дрвеће беше обучено у прелепе исхеклане шустикле - прозирне и кристално чисте... Колико сам себе прекорела онако у себи, што немам фотоапарат... Какве би то фотографије биле... Но, важне су све те слике које сам јутрос утиснула у срце  и душу... Од њих ћу живети па једно месец дана, а потом ћу наићи на неке нове призоре, што ме тако вртоглаво својом лепотом опчине...   

МАЛИ АФОРИЗМИ...

Великих истина нема без трунке лажи, но ти сад то ајде докажи...

У лажи је дугачак језик, а аргументи слаби и врло танки...

У добру је тешко препозанти невољу туђу, но невоља испитује срца у јунака...

Бог није подарио човеку уста да из њих просипа клетве и клевете љуте, јер после клетви остаје и душа и срце до пустоши празно и јадно...

Купићу папуче за број веће, да случајно не угазим у смеће...

Срећа је лепа само док поред нас пролази и док нас се много не дотиче...

Живим свој сан, разапета негде између два облака...

... (наставиће се)

 

  

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 5...

Твоја писма стижу све ређе и ређе... Видим умор те дотукао, а то нимало није добро... Очекивала сам више снаге код тебе... Тако је на крају сваке радне недеље - батерије се потроше... Питам се - да ли да наставим да ти пишем истим интензитетом???... Примећујем да гуташ речи и слова... Све је код тебе неповезано, па ако хоћеш и - бесмислено... Тешко те пратим, мада ти знаш да мени није ни то тешко...

Када смо већ код пратње, морам ти призанти да једва чекам да испратимо ову немилосрдну и тешку 2012-у годину (преступну)... Радујем се више него икада - простој 2013-ој, у којој ће сигурно све бити једноставније и верујем - здравије... Није ме ухватила празнична грозница, но ја једва чекам да све протутњи и само да изађем из ове 2012-е, коју нешто нисам много заволела... Но, ипак сам је преживела и у свом маниру - лукаво сварила, али се нисам покварила... Мислим да сам постала захтевнија и боља... Постала сам избирљивија, опрезнија и доста трезнија... Ваљда је дошло до буђења свих оних мојих замрзлих и замрлих скривених снага...

У ове дане доста слушам блуз... Приметил сам да ми та врста музике доста помаже и да ме невероватно покреће... Покушај и ти да се окренеш блузу... Има неке чудесне енергије која напросто понесе, али моју блесаву главу још не занесе... Знам да су наши музички укуси различити, но мени за љубав, пробај ослушнути ове чаробне звуке...

Што се тиче времена, ту смо, па скоро на истом... Мраз стеже одасвуда... Завејане су стазе... Снега има и то је лепо... Ова зима мирише на неку питомост... Верујем да неће бити онако дивља и непредвидљива као лани... Можда се и ја варам, али такву зиму желим да сањам...

Толико од мене за сада... Знам да није много, но околности су се промениле... Кад боље сагледаш, видећеш да ни ово није мало, нарочито ако прозреш да је писано од срца...

Пријатељски поздрав... Пиши и кад ти буде тешко...     

САДАШЊЕ ВРЕМЕ...

Не трошим (мада се некада јесам коцкала) и не расипам драгоцено време на дане прошле, којима је место тамо негде иза у времену прошлом, у прошлости давној... Такође, штедим ситничаво време, када је реч о ономе што ће доћи и што називају - далека будућност... Време искључиво дарујем и поклањам, то време осмишљавам и оплемењујем највреднијим могућим металима, јер то је време ово сада и овде, а зове се - САДАШЊЕ ВРЕМЕ...

У том садашњем времену, наше мисли су почесто тирани, зли господари и лоше слуге... Но, питање је преломног тренутка - када ће човеку све да досади и када човек једноставно мора нешто крупно да мења и промени... Јер, ипак је човек тај који треба да заузда мисли своје и евентуалним несташлуцима не дозволи ни педаљ даље у неку лажну пропаст... Иако се мисли некад готово осиле, оне морају да се доведу у стање строге контроле - СТАЊЕ БУДНОСТИ... Како???... Начина је много... Пронађите своју праву мислену пробуђену меру... Срећно...

РЕЧЕНИЦА...

Исувише много мисли за почетак новог јутра, док у доколици желим да смислим само једну реченицу, али ону ваљану... Мраз је мало попустио, а најлепше од свега је то што - јесте огрејало Сунце па прште зраци по белом снегу и све се пресијава по сребренкастој авлији... Извлачим из себе све саме позитивне и најбоље могуће закључке овога јутра... Својим маленим, но ипак снажним снагама, посматрам околину и тражим ту једну једину реченицу да овековечим њоме започето јутро и нови дан... Лепо је у души свануло... Биће то прекрасан дан... 

Колико покушаја, напора и слатке муке да се роди једна ваљана реченица, но ја сам још далеко од самог почетка... Чак нема ни та прва два или три слова, ту прву и основну реч, којом неизоствано мора започети реченица свака... Јутро је и читав дан разасут лежи пред мојим широким погледом... Распоредићу све своје мисоане мреже и пустити да прође неко време... Онда ћу у предвечерје извући из мојих дубина, исте те мреже и пажљиво разгледати - шта се све тамо накупило, ухватило... Можда буде добар улов, па уместо једне реченице, пронеђем и читав једна пасус, а то је већ више од 10 реченица...  

Остаћу скромна, јез за ваљану причу или неку мању књигу, ту већ нећу наћи ни слова... 

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 4...

Ево, сад баш седим, пијем кафу и размишљам шта да радим од досаде... Па, пошто сам добила твоје писмо, реших да ти одговорим... Ево, ја сам добро, само што ми је мало досадно... Но, да пређем на твоје писмо...

Тежак је твој карактер, морам још једном све то да нагласим и дав пута подвучем... Тешка је и твоја нарав, па није никакво чудо што се замераш скоро са свима... Стално западаш у неке проблеме без везе и питам те - а што ти све то треба???...

У овом времену тако нећеш опстати, а нећеш ни много постићи... Ја знам колико ти уствари можеш, само ако се бар мало промениш на боље... Не чиниш довољно и то те спутава... Од тебе се много очекује и тражи, па биће боље да покушаш себе у то да увериш...

Стреси сву неверицу са себе... Уозбиљи се... Разувери се... Биће то велико олакшање за твој измучени карактер... Стисни зубе и загризи јако... Удахни ваздух и корачај смело... Осетићеш промену унтар себе и биће ти много лепо...

Знам да те иритирају неке појаве... Веруј ми на реч - то је све ситно, безначајно и мало... Пажњу обрати на крупне и велике ствари... Пусти празне приче нека колају, а ти се фокусирај на срж и суштину... Тамо ћеш наћи неопходно светло и мир...

Мрак се спушта на град... Долази ноћ... Јутро доноси свежину и ново свануће... Покушај да пишеш песме... Отисни се на то чаробно путовање... Заплеши уз драгу мелодију и сети се мене... Увек имаш моју подршку и пријатељски стисак руке... Зато смо слични и зато смо пријатељи... 

Сада је важно да препливаш ове узбуркане воде, које те некуда носе... После кад изрониш на површину, биће ти лакше... Иду празници... Буди обазрив... Важно је да те не ухвати празно празнично стање... Гадно је кад празнина стегне... Снађи се већ некако, да претуриш све преко главе...

Остани хладан у ове хладне децембарске дане... Ходај храбро са обе ноге по чврстом тлу што земља се зове... Не бој се зиме - неће дуго трајати иако је тек почела... Знај да те увек поштује и воли твоја пријатељица - Мала Искра...      

КАД БИ САМО ЗНАЛИ...

Кад би само знали, али тешко да знати можете, ако ја то не кажем или не напишем, какво унутрашње царство чувам и носим у себи... Царство од најлепших неизговорених речи и незаписаних нота... Кад би само знали шта на дну срца чучи и чека, прича позната још из далека... Каква је то необично обична мирноћа, са којом устајем у нова јутра и лежем без лажи у нове ноћи што долазе и што ће доћи... Кад би само знали, а знати не можете, какве су то топле струје што ме боље од изобилног доручка хране... Какве су то невидљиве унутрашње лепоте што ме на крилима ветрова носе... Какви су то енергетски зраци што ме греју у прохладна децецембарска јутра... Кад би само знали!!!...

ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ 3...

Драги Пријатељу,

Без речи зурим у твоје претходно писмо... Није баш све јасно... Очекивала сам више занимљивости!!!... Но, тако је то код тебе... Непромишљени поступци и твоја оштроумност, не иду баш заједно... Зашто то себи допушташ???... 

Рекла сам ти да више пијеш чаја... Мислила сам да ћеш од тога вероватно постати смиренији... Но, опет сам се прешла у ситним малим закључцима... Мислила сам да ће ти то бар мало помоћи... Незгодан је то случај... Жао ми је... Ни на крај памети ми није било да ће се он оглушити о све твоје добронамерне молбе... Схватам све изговоре и остајем поражена док читам твоје писмо... Требало ми је неколико минута да дођем себи... 

Зашто му ниси прогледао кроз прсте???... Размотри са закашњењем овај мој предлог... Пиши му писмо без бојазни... Позови га на чај... Све је тако једноставно... Буди мање замишљен и разоружај противнике осмехом... Добро је бити што мање престрашен... Остави све негативно по страни... Најбоље ће бити ако будеш апсолутно искрен са њим... 

Не поричем твоје мисли, али мислим да је време да прекинеш са њима... Друге разговоре треба повести... Тако ћеш добити на времену... Све занш... Одмахујеш главом... Видим није ти то тешко... Одбаци све бесмислице... Престани да занемарујеш праве ствари... 

Знам, пољуљало се твоје чврсто самопоуздање... То те умало довело до руба пропасти... Неугодна ситуација... Причекај... Све ће се средити... Знам... Нећу ти више досађивати... Сада уз чај размишљај сам... Наши погледи су ипак различити... У то име наздрављам шољом чаја... Тако ја гледам на твоје претходно писмо... 

Још ћу ти нешто рећи... Срећа се већ зари на твом лицу... Видим је и то је заиста дивно... Почни и ти да мислиш тако... Лоше расположење мора да прође... Истина... Измени све оно што је до тебе и што можеш... Буди сигуран у своја осећања и одговори свима шармантно... 

Шта више да ти кажем... Пази на себе... Ако буде било потребно, писаћу ти чешће... Покушај да доносиш исправне закључке... Ти си паметна човек... Надам се да нисам била преопширна... 

С` поштовањем

Мала Искра 

УМЕТИ...

Између две речи УМЕТИ или само МИСЛИТИ (ПОМИСЛИТИ, УМИСЛИТИ, ЗАМИСЛИТИ) да нешто умемо, јесте огромна разлика и пружа се такав јаз и расцеп... Разлика је као између земље и неба... као између добра и зла... као између истине и лажи... као између црног и белог... као између воде и ватре... као између плус и минус... као између пута и подељено... као између живота и смрти... као између јаве и сна... итд... итд... итд... УМЕТИ исто би било што и СМЕТИ рећи, ХТЕТИ казати, ИМАТИ шта показати...

ДА ЛИ???...

Да ли то понестаје ваљане мисли у мени???... 

У мени смрзла се ова тешка и грешна душа... 

Душа нема потребног гласа, а ни ваљане речи... 

Речи смишљам да запишем и множим у себи...

У себи ћутањем безгласним дозивам мисли...

Мисли што круже у круг, слепо кривудају и ходају...

Ходају као на прстима да не ремете мир и тишину...

Тишину скривену испод дебљег снежног смета...

Смета јер не би никоме више да смета и да омета...

Омета без повода и налога, без намере и идеје...

Идеје што негде у смрзли час одбеже од мене...

Мене и преко сваке ваљане мере, у бескрај бестрага...

Бестрага..........................................................................