ТВОЈА ТУГА...

Твоја туга, одавно је мртва и тупа, не дотиче више твоја сада успавана, а некад затрептала чула... Не засвира више на старом клавиру, ону мелодију само теби омиљену у тишини и драгу на киши... Синоћ је опет био такав пљусак - незапамћен... Нешто нисам навикла да у другој половини децембра лију кише... То је обично снежна сезона... Но, осећам ја да ове зиме има да мањка и снежног покривача... Дај Боже, да се варам!!!... Јер, нису те само опекле речи опоре, на стази што животом се зове... Шта ме све није смрвило, но важно је да ме није тотално спржило... Хвала ти Животе...

Можда је тотално сигуран само онај пут при коме, истрајете посведневно, али само у границама оне непоновљиве и једине могуће добре мере - а то је да сваки наредни дан буде различит у питању и по питању свега, различит од сваког претходно преживљеног дана, па различит и по питању прелиставња старих албума, различит по питању музичког укуса, итд. и тако шире... Не дозволите да иједан садашњи дан, буде налик на онај од јуче који је само благо поред нас прошао и није нас много ни дотакао...