СВЕТИ НИКОЛА - СВЕТИ НИКОЛАЈ МИРЛИКИЈСКИ...

У другој половини 3 века по Христу, у време свирепог цара Валеријана, у Ликији, у граду Патари, родио се изабраник Божији, предивно и чудесно дете, син јединац, у дому честитог домаћина хришћанина Теофана и жене му Ноне. Родио се онај кога Бог изабра да утеши уцвељене и да притекне у помоћ невољнима. Родио се и крстио именом као Свети Николај чудотворац, а ми Срби прекрстисмо га у Светог Николу. Растао је кротак, миран, смеран, тих и ћутљив, учећи Свето писмо. Молитва непрекидна и стална, богонадахнута и мудра слова, породили су у њему тако велику љубав за посећивањем храмова Господњих. У духовни живот уводи га стриц Николај, који је у то време био епископ патарски, па се тако  и замонашио убрзо у манастиру "Нови Сион" који је основан од стране његовог стица. Када му се упокојише родитељи раздаде сав свој наслеђени иметак сиромасима и остаде без игде ичега. Убрзо постаје свештеник цркве у Патари, пастир пун љубави и милосрђа према пастви, пастир који себе даје не тражећи ништа за узврат. Тада се прочуо по својим делима милосрђа, иако је он то желео да сакрије. Као што сваки хишћанин сања и жели да крене пут Палестине, тако и Свети Николај креће бродом кротећи  дивља мора пут Свете Земље освештане Христовом крвљу. Својом усрдном молитвом бесно море укроти код египатских обала. Ветрове привеза за земљу, а љуте громове одагна. Морепловци од тада па све до данас, благодаре Светом Николају свом заштитнику, свом патрону и заступнику. По окончању хаџилука светац пожеле да се опроба у подвигу затворништва и усамљеничке молитве. У самоћи и богомислију чуо је глас Господњи који га позива на Пут великог подвига. Тако је изабран за Архиепископа града Мира у Ликији. И даље остаје милостив, мудрошћу обасјан и неустрашив Пастир који пожртвовано напаса стадо своје. Тада Божије свевидеће око намисли и промисли о Светом Николи супротно од овога и указа на сасвим нешто друго и отвори нови пут и врати га међу људе, у престони град Ликије, у град Мире. У граду Миру светац постаје архиепископ мирликијски и вољом Божијом бива удостојен високог звања и вискоког чина. Али, ускоро почињу прогони и тако незнабошци у служби нечастивог одводе Светог Николаја у тамницу и стављају га у тешке окове. У тамницу запада у време прогона хришћана од стране Диоклецијана и Максимијана. Па ипак он и у тамници поучава људе речи и закону Господњој. Знао је, а и друге је учио, да свако ко верује у Христа треба да буде кадар и да страда за Христа. Победивши ову препреку чекала га је нова у виду јеретика Арија, који би повод за сазивање Првог Васељенског Сабора 325. г. у Никеји за време цара Константина Великог. Сабрало се тада 318 епископа на сабору од васељенског значаја, а један од њих био је и Свети Николај архиепископ мирликијски. Овде се одиграла и чувена сцена када Свети Никола смирен, миран и кротак, хулитеља Арија ошамари по образу нечасном, побуђен на то својом ревношћу га Господу. Међутим, сабор осуди свеца и лиши га достојанства и чина. Тако је уклоњен и лишен службе, но јављање Христа и Пресвете Богородице, који му пружају украшено Јеванђеље и који га даривају омофором, и даље су дозивали свести и савести помрачене умове и то баш оне који су овог Заштитника Истине и одважног делиоца правде и закона уклонили. А после визије коју видеше, доживеше осећања ужаса, па га брзо и повратише и указаше му поштовање. Тако је шамар задат Арију сада доживљен не као "разложни гнев", већ као "израз велике ревности за Истину Божју". Мало касније исправише учињену му неправду. И од тада светац и угодник Божији постаде брзи и хитри помоћник невољника што им неправду други чине, али и избавитељ свих који недужно страдају, свих које тешко оптужују. Чак два пута спасао је по 3 човека од незаслужене смртне казне и то само сведочи колико јесте милостив, истинит и правдољубив и са колико силине је хрлио да проповеда народу као Анђео Божји. И зато не чуди што су га и за живота сагледавали као светитеља и призивали у свим мукама и бедама. Од тада он се јавља свима потребитима и на близу и на далеко. Помаже, теши. Лице му је исијавало светлошћу небоземном, а сама његова појава уносила је међу људе: мир, тишину, утеху и сваку добру вољу. У старости побољева и тако се упокоји 6/19. децембра 342. г. (343). Наш многопожртвовани молитељ пред Господом и плодоносни добротвор Свети Николај, брзи помоћник свих који су уцвељени, свих страдалника, свих путника, морепловаца и сплавара моли Христа Бога да спасе и да се спасу душе наше. За време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика 1087-е његово свето и чудотворно тело (мошти) преносе се из града Мира Ликијског у град Бари у Италију. То је учињено пред навалом Муслимана. Управо тада сам Светитељ јавља се једном честитом свештенику и открива му да се у Бари (који је тада био православан и под влашћу православног патријарха) пренесу мошти. Пренос светитељевих моштију обележен је низом чудеса, а осећао се миомирис светог мира које је чудотворило свуда. Тај дан и успомена слави се сваког 22 маја. Познато је и чудо које је Свети Николај учинио повративши вид ослепелом краљу Стефану... 

написано 25/26. децембра 2005.
(допуњено на Никољдан 2017-е)
Бајина Башта