Неко има земље мерену у јутрима, а ја имам она јутра када - најмање што желим у суботње јутро јесте да се пробудим у 8 сати... Није ме пробуо звук телефона, нити бука са улице... Пробудио ме страшан сан!!!... Уплашила сам се толико да сам се истог трена пренула и одједном нашла на јави... Није то био страшан сан од самог почетка... Крај је био заплетен и тежак... Сањала сам неке отмичаре... И тек пред крај кад ми се у сну придружила моја мајка, неки отмичари су нас затворили... Чула сам гласове и звукове, али нажалост лица им нисам видела... Но, брзо сам се умила, разабрала и дошла себи... То сам само тако сањала... Сан је срећом прекинут, па смо у том сну и мајка и ја (додуше много престрашене) ипак остале неповређене...
Нема коментара:
Постави коментар