Јутрос сам се неким малим послићем обрела поред реке, али нажалост без фотоапарата у руци... Тако да чаробне тернутке и слике носим само у срцу и души... Покушаћу бар мало кроз речи да опишем стање виђено... Моја река и ја виделе смо се последњи пут тачно пре 12 дана... Беше то недељно поподне, осуначано... Последњи викенд пред снежне падавине... Последња вожња бициклом... И опет после 12 дана сусрет са милом ми реком... Овога пута из аутомобила... Оно што ми је посебно привукло пажњу - беше смрзло дрвеће око речних обала... Било је мало магле, а река је имала посебну зимску боју, само њој својствену... То смзрло дрвеће се пресијавало на јутарњем сунцу... Сво дрвеће беше обучено у прелепе исхеклане шустикле - прозирне и кристално чисте... Колико сам себе прекорела онако у себи, што немам фотоапарат... Какве би то фотографије биле... Но, важне су све те слике које сам јутрос утиснула у срце и душу... Од њих ћу живети па једно месец дана, а потом ћу наићи на неке нове призоре, што ме тако вртоглаво својом лепотом опчине...
Нема коментара:
Постави коментар