Исувише много мисли за почетак новог јутра, док у доколици желим да смислим само једну реченицу, али ону ваљану... Мраз је мало попустио, а најлепше од свега је то што - јесте огрејало Сунце па прште зраци по белом снегу и све се пресијава по сребренкастој авлији... Извлачим из себе све саме позитивне и најбоље могуће закључке овога јутра... Својим маленим, но ипак снажним снагама, посматрам околину и тражим ту једну једину реченицу да овековечим њоме започето јутро и нови дан... Лепо је у души свануло... Биће то прекрасан дан...
Колико покушаја, напора и слатке муке да се роди једна ваљана реченица, но ја сам још далеко од самог почетка... Чак нема ни та прва два или три слова, ту прву и основну реч, којом неизоствано мора започети реченица свака... Јутро је и читав дан разасут лежи пред мојим широким погледом... Распоредићу све своје мисоане мреже и пустити да прође неко време... Онда ћу у предвечерје извући из мојих дубина, исте те мреже и пажљиво разгледати - шта се све тамо накупило, ухватило... Можда буде добар улов, па уместо једне реченице, пронеђем и читав једна пасус, а то је већ више од 10 реченица...
Остаћу скромна, јез за ваљану причу или неку мању књигу, ту већ нећу наћи ни слова...
Нема коментара:
Постави коментар