Нисам равнодушна према споменутој музичкој нумери, јер кад год је чујем, сетим се тебе пријатељу, који си сада негде тамо далеко... Велико хвала за свој префињен и истанчан музички укус дугујем теби... Тешко да сам равнодушна према свим тим малим свакодневним обавезама, стварима и признањима... Некако се та равнодушност провукла кроз твоје писмо, па ево наставља да се провлачи и корз ово моје писмо у настајању...
Равне душе све подносити, у ове хладне децембарске дане... Равно и здушно умотати себе у најфиније изаткани шал од топле овчије вуне... Ти бар знаш колико ја држим до природних материјала и влакана... Видим овај свет тресе та незаобилазна грозница... Такав свет треба пустити, јер свако има право да свој замишљени сан у миру одсања...
Примећујем да је твоја равнодушност помало ишчашена, у позитивном смислу наравно, јер ти си пријатељу велики шаљивџија... Само и тај адут те поалко до дубина разоткрива, а шта ћеш после када те и по последње упориште изда???... Можда ће ти тада добро доћи - равнодушност!!!...
Већина ће гласно рећи - равнодушност је глупа и слепа, но ја ти кажем - равнодушност је вечна и лепа... У тој прокажености има нечег нарочито лепог и треба је добро испитати... Не знам, зашто сви имају нешто против тога - по мени - такође легитимног стања...
Знаш, равнодушност је неуништива и у томе лежи њена снага... Она се тешко стиче... У њу не запада баш свако... Од ње не треба бежати, већ се са њом треба саживети и добро спријатељити... Равнодушност треба нахранити и угостити... Са њом треба запевати и заиграти... Равнодушност особењаке воли... Чудаке... Лудаке... Равнодушност је једно јединствено блажено стање...
Често се деси, а да не знаш како???... - равнодушност се пробуди и јави смело у теби... Тада тешко да има нечег, чиме би се равнодушност могла уклонити и са пута склонити... Равнодушност је тако упорна и неумољива... Зато ти је препоручујем од свег срца...
Нема коментара:
Постави коментар