ЈА - А. С. ПУШКИН (најкраће о самом себи)...

Родио сам се шестог дана месеца јуна 1799-е године у Москви, у породици средњег племића, која је оскудније стајала са много чиме, па и са новцем... Са већ 11 година послат сам у Царско село те 1810-е године, у један интернат... Ту пишем своје прве песме - своју прву поезију, која је додуше сва о мени... Био сам препуштен несталности овоземаљског живота...  Увек сам бивао у неприликама, тражећи поваздан иоле пристојан кров над главом... Покаткад су моје сеобе биле изазване и прислним сплетом околности... Већ са 18 година постао сам јако сумљичав ондашњој власти и то од часа када сам публиковао своју нову песму под називом "Ода слободи"... Четири године провео сам на положају секретара при Министарству иностраних дела... Било је то од 1820 до 1824... Но, због мојих "револуционарних" стихова, протеран сам из Санкт Петербурга на југ... Отпустили су ме из службе ... Прогнан сам на имање својих родитеља у Михајловско... Тиме није све завршено... Био сам под присмотром ондашње власти, као и тајне полиције... Покушао сам да бежим, али се и то завршило пропашћу... Био сам изолован и осамљен... Пошто сам похађао "наставу чистог атеизма", сада сам почео да се интересујем и за ислам... Тада настаје оно моје чувено дело "Подражавање Корана" састављено од 9 песама... Био сам не само прогнаник, већ јако изнурен и  уморан... Изненадила ме вест о смрти цара Александра Првог... Трагични комад "Борис Годунов" написао сам у овом свом сеоском избеглиштву... Тек ме 1825 године помиловао цар Николај Први... Године 1830 објавио сам роман "Евгеније Оњегин"... Од 1826 до 1833 године објавио сам највећи број мојим написаних дела... Тако сам постао створитељ модерног руског језика и прокрчио пут Чехову... Тачно да сам већ са 30 година писао тако много о досади, смрти и меланхоличним расположењима... Плакао сам... Последње своје сузе, искапао сам тог 10 фебруара 1837 у Санкт Петербургу... Гледала ме супруга и моје четворо деце... Тога чудесног дана, изашао сам на тај кобни двобој, где сам часно и пострадао у својој 38 години...          

БОЖАНСТВЕНИ ДАНТЕ...

Дуранте Алигијери, скраћено назват Данте, рођен је у прелепој италијанској Фиренци једног пролећног дана године 1265. (између 18 маја и 17 јуна) у знаку Близанца (астролошком знаку који даје "књижевне и интелектуалне моћи"), у племићкој породици од оца Алигијера Алигијерија и мајке Дона Беле... Врло рано остаје сироче: са 10 година губи мајку, а са 18 оца... Најпре се верио, а потом и венчао са Ђеном (Ђемом) Донати, са којом је изродио четворо деце... Мада, од његове девете године једина и највећа неузвраћена љубав беше нико други до Беатриче Биче... Данте је похађао и студије права у Болоњи... Изучавао је и филозофију... Бавио се и проучавањем теолошких дела... Познато је и његово страствено бављење астрологијом...  Књижевник Брунето Латини постаје велики Дантеов учитељ, захваљујући чијем утицају се и Данте обрео у политичким водама... Нашао се на неким пословима при градској управи Фиренце... Но, када је дошло до поделе грађанства на беле и црне, Данте стаје на страну белих, који су се залагали за што већу самосталност града Фиренце и изузеће испод руке папе Бонифација који је волео у све да се меша, као и противљење томе да Фиренцом завлада једна фамилија... И док се Данте позабавио код папе у Риму, у Фиренци се дешавају неочекивани преврати... Наиме, Фиренцом су завладали црни... Они су потом одсутног Дантеа осудили прогонством из места рођења, одузели су му све градске позиције и права, осудивши га на велику новачну казну, али и на смртно спаљивање, наводно због финансијских малверзација и узимање мита... Од ове 1302. године почиње Дантеова нова животна етапа луталице... Никада се није вратио у родну Фиренцу... Трагао је за скровиштем у многим градовима: Форлију, Верони, Падови, Болоњи, Луки и  од 1319. Равена... Своје најпознатије и последње књижевно дело "Комедију" започиње око 1306. године... Тек после два века ово дело добија свој данашњи назив "Божанствена комедија" захваљујући Бокачу... Данте умире у Равени између 13. и 14. септембра 1321. године, од маларије са напуњених 56 лета... Овај велики италијански песник, сахрањен је у Равени... Био је члан Еснафа видара и травара, јер су његови стихови били врхунски мелеми за душу и тамо је евидентиран под именом "фирентински песник"... Израстао је у великог песника надасве одличних квалитета, али је исто тако на властитој кожи поднео немилосрдне ожиљке прогонства и одбачености... Иста судбина задесиће и његова књижевна дела... У писању је доиста налазио саму срж свог опстанка и постојања... Био је поклоник и члан тајног друштва новог правца познатог под називом "слатки нови стил", који су писали и рецитовали песме у славу жене... За њега кажу да је био "необично речит"... Иако покаткад "гладан и поцепан" није одустајао од писања... За њега још кажу да беше средњег раста и малчице згурен... Одликовао се лицем дугуљастог облика, које је красио нос ко у орла и два крупна ока... Вилица му беше јака, а на њој се истицала "доња усна"... Коса му беше густа и коврџава... Имао је таман тен... Чак кажу да је носио и браду... Но, увек његово лице красила је замишљеност и сета...                     

РАЂАЊЕ ЈЕДНЕ СВОЈЕ РЕЧИ...

У оскудности скупљене речи, тешко да ћу рећи и оно што устајало запупи и заћути опет к`о за час у мени... И премда има испод сете те, чуђења вредне хвале, благо узаврела реч у последње време к`о да неће ту да стане... Мали обриси на простоту опомињу и без речи и без журбе, у галопу милосрдно потеку и тако створе још једну набујалу реку... Претварање набујале речи у моћ написане или изговорене речи, заслепљујуће је данашње стање, при коме ће оштроумност пробости само к`о за час, данашњи немушти говор... Без слагања неког нарочитог у криво удешен тренутак, само ће реч заплакати у искрености противног шума те веселости... Снег са крова неће познати хладни обрис срца у последњем изливеном мишљењу јутра и његове задржане истине... Тајанственост плавог цвета и распитивање без сопственог права гласа, у зебњи великог неочекивано искривљеног пута, подно паклене вароши... Биће то још једно подозрење и убеђење да земља ревносно и без престанка подстиче своју загледаност у великодушну равницу правичности и одлучности... Неће се осмехнути на осредње поступке и после толико година казне... Биће то још једно испијање оне исте чаше сећања похрањених без речи и подсмеха... У велику мисао глупа жеља неће стати... Излазак из данашње мисли, довешће до распадања говора у мраку занемарујуће и сурово удешене, посве убоге неважне ствари... Из непажње личног неверовања, неће се сећање смешно запитати о простоти одбачених проузрокованих времена... Но, у тузи свеопштег потопљеног разумевања, бесконачне људске речи, постаће све само не делатно одговорне у здруженој одговорности пред примитивном равнодушношћу развикане гомиле... Милина познатог откровења и даље ће пакосно и подругљиво, сијати у мучењима на радост изопштеним очима циника... У презрењу жртвоване речи, неће бити те спасавајуће свелепоте благодарности неке, као што је то пред овим часом рађања једне своје речи... 

ПЕПЕО...

Речи 

данашње

измичу 

у

ништа

пред 

сваким

новим 

покушајем

да 

уприличим

нови

стих

тамо

у

унутрашњости

мога

бића

где

више

не

тиња

пепео

сиви

и

где 

је 

само 

празно

пространство

сећања

у

заборав

опет

и

опет 

данас

ишчезло...

 

РЕЧ ТА ПЛАВКАСТО СЈАЈНА ЗЕВЕЗДА...

У једној од немих тишини данашњег бескрајно одмотаног надахнућа, након свих јутрошњих осванућа, осмишљено истражујем Свемир и моје лично мале унутрашње клупчасте свемире... Истражујем Свемир и свемире... Поражавајуће... И опет ми треба реч коју бих да лансирам и усмери из свеунутрашње базе за данашње лансирање речи... То би требао да буде још један добро контролисани лет моје данашње речи - стабилизован и коначно усмерен тамо где треба... Но, оно вечерње руменило небеса још ономад виђено, са свом палетом крваво црвених и цинобер нијанси, доиста изјутра донесе тихост лепоте и лепоту тихости, управо свих ових посве пријатних пролећних речи и времена... А Земља са свом својом тежом и тежином, са својим омотачем, који јесте вазда променљив и даље је сјајнија чак и од Месеца... И није ни џиновски Јупитер, него баш Земља, та плавкасто сјајна звезда, исто као и моја данашња реч мала у Земљу тешко казана по звучности неисказана...   

ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ...

Синоћ су небеса проговарала милијардама кишних сузастих капљица - тим невидљивим речима свог кишног милозвучног песмотворенија... Беше то причање кроз заблистале ћутљиве капи кише, чије је присакупљање на длану земаљском, било више него речитије од сваког говора људског... И у моје људско срце, капнула јесте кап те свепобедничке благодатне кише, у ћутању многомоћном и преслатком, а све у часу малог созерцања Радости Живе и Велике... Свака кап кишна, једна је песма и певање једно, божанско и чисто, саображено у хармонији овога и онога света... Исписивала су небеса по таблицама мога људског срца сву ноћ, капљицама кишним, своја мистична значења из вечно несазнајних дубина... У своје људско срце, сабирам сваки пут кад лију кише, као у плетену корпу од врбовог прућа, све те капи кишне као најчистије Речи... Свака кап као да постане једна и нечија суза, што засветли у тами ноћи... Но, моја суза више није... Кап кише као невидљиви додир небеса, у коме се непресатно наслађује прашина, Љубављу јачом и слађом од живота... Љубављу која љуби управо оне неправедне, недобре, одвратне, гадне, губаве, грбаве, најружније и ружне... Љубављу која љуби ругобе... А у само једној капљици сузне кише, бесконачно радости, мира, живота и тишине... До пред зору, излише се капљице кишног благоухања, које као да оплакује или оплака, тугу свих уплаканих и тугу свих тужних... Моје оплакивање и туга није била... Биће да су плакала небеса честито, због негде и некад згажене Правде... И киша као да је опет и опет откључала носталгију за исписивањем бележнице...  

ПИСАЊЕ...

И када се усудим да нешто напишем, то управо бива из оног једноставног разлога, што кроз писање као да имам и на дар добијам тај још један живот више, још један живот нови и бољи, који живим кроз писање, искључиво по својој слободној вољи, а у коме кроз писање као да снове неке у будности сањам и у тим сновима за себе највеличанственије обојене дуге, присвајам и хватам... Једном речју - сањам, а без потребе да одсањано и досањам... На хартији ухвати се тек по неколико исписаних мастиљавих редова, иако добро знам да моју никад исписану машту, ипак не може да покрене и подстакне ама баш свашта... Морам признати да и ова оловка јесте посве рада, да овај тренутак писањем ослика кроз опет пробуђене чари драговољног исписивања... И управо кроз данашње писање, овај мој нови и бољи живот, као да препознаје то своје изникло и осликано освануће на платну живота... Кроз речи мирисне, васкрсавају сада те опет пробуђене најдивније искричаве природне слике у мени... Свака моја исписана реч, прешла је данас довољно своје унапред предвиђене пређене путање и потанко је умивена росом на изворишту неизмерне галактичке Љубави... И управо ово олако и брзо исписивање слова и речи, учини да све заличи на још једно поигравање данашњега преписаног и дописаног дана, коме моја омалена машта ипак није долично дорасла...

ЗРУ = ЗАКОН, РЕД и УМ...

Природа данашњих ствари, које сагледавам у присуству чистог Закона, Реда и Ума и свих светих добрих свевишњих наднебеских сила, часна је и одвећ нешкодљива у овој непролазној краткотрајној Тајни над тајнама, што се Живот свевечни зове... Из знања данашњег са смиреноумном срдачношћу свога непотрошног срца, немогуће је да опет и опет не изговорим и данас по коју реч честиту, добру и лепу... У мени бескрајна тежња за Етиком, у поштеном раду на најпоштенији могући начин, из непотрошног срца, као да кроз надразумску Љубав и данас проговара... И што више тежим за одговором и одгонетком вечито траженог тражења, све више као да западам у тајанственост Живота где царује: Закон, Ред и Ум... Док буде овог непотрошног скрушеног срца у свој досадашњој понизности пред Јединим Принципом Истинског Живота, моћи ће да и овај дан, као и јучерашњи дан, достојно и долично псалмопоје... У дубини несагледне дубине ове душе људске мале, вечно време траје у недохват и у недоглед, па тако и не престаје да сапостоји и од себе свехармонију Природи даје... У хармонији свих данашњих Речи, неисказано је исказано присуство свећутања благог, које је најближе сада пуноћи Истине Твоје Творче... Из отвореног Твога Ока, тај неуморни Извор највише Истине, наслутиће тек суштинску Искру Живота, како од почетка тако и до краја векова вечних... Недокучива тајанственост Живота и то ново питање, пред којим размичем и данас границе плавог хоризонта... По бесконачном плаветнилу, круже бескрајни мали атоми, топли и светлоносни... Универзум чудесна загонетка Закона, Реда и Ума, пред којим душа ова моја мала, и данас неодољиво следи своју законитост у сазвежђу Божанске Интелигенције... Лепше мисли данас, као ни јуче нема, него што је то Васиона ћутљива и нема... Три прста десне руке склапам у сазвучје милогласно, а све у име Светог Тројства, божанствено гласно и јасно: у име Закона, у име Реда и у име Ума... Амин...

СМИСАО МИСАО НИЈЕ ДВОСМИСАО...

Време или времена кроз која данас живимо, нису ништа више драматична или мелодраматична, од времена прошлих и давних - времена тавних... И можда носе ону мрву суморности и људске уморности, иако је време на концу фебруара ове године, више него пролећно - сунчано... Угрожени смо властитом равнодушношћу, на коју смо се изгледа доживотно претплатили, а ваљда је то зато да би мање патили и харали... Круне се неприметни трептаји у коме полагано одумиру гласови здравог разума и памети - осетно осетније... Умиру и одумиру смислови без смисла или то ипак има неког смисла???... Смисао истрајава и траје - живот нови опет даје... Смисао активно мисао своју себи даје трагом на дар и поклон... И сан о смислу неће престати да траје, све док себе  стварању лепог не престане да дарује и даје... Смисао ће тако надићи пусти заборав... Онда када постане смисао стварања, преобразиће себе и уздићи до стваралачких орловских висина... А биће довољан и траг сунчевог зрака, да се осмишљени смисао оваплоти испод орловског крика и крила... Визија добро промишљеног смисла јесте у кретивном мишљењу, стварању и раду - полетног појединца... Смисао у умешности неочекиваног стварања, залепрша над хоризонтом и данашњег осмишљеног живљења...     

ТУГА...

И само ће песник певато о тузи 

и то не о било каквој тузи, до 

о вечито тешкој, бескрајној тузи.

Биће то туга из згасле радости

опет пробуђена, да истишти и

данашње умируће страхове старе.

Биће то туге бескарјно дуге и дуге

без права на бол, без права на било

какав одговор, од све те туге дуге.

Уместо киша падаће туге и то као

капи крупне, преиспуњене од све

те ћутње и потмуле ледене слутње.

Вама што никад тужни нисте били

и вама које туга никад није опекла

и вама у којима је само радост потекла.

И вама којима туга ништа ново није

рекла, и вама због којих река није

потекла, ја ову песму нисам рекла.

ЧОВЕК ОД ЗЛАТНИХ ПРИНЦИПА...

Покренута данашња реч на акцију-реакцију, а камоли мисао на размишљање, аутоматски баца сенку на пале борце, пале јунаке и пале жене...

Малициозне (пакосне) бескрилне генијалне идеје, у лепом паковању, пахуљичасто и бесполно лебде око мене...

Ја сам безвучна песма паланке (провинције), коју памћење добро држи и служи, па чак и онда кад јој реч из уста бежи...

Макар није памет у човека кратка, плитка и лака...

Памет је човечја онај богаљ здравља и благородности, што до последње капи, безболно своју пахуљичасту и искричаву слободу подноси...

И о чему да бучемо данас???...

О паду цена или о паду магле???...

Не!!!... Боље да говоримо о томе како је то заиста пасти... Пасти у несвест... Пасти у заборав... Пасти у очај... Пасти у немилост... Пасти на колена... Пасти са власти... Пасти са дрвета... Пасти са коња... Пасти са Марса... Пасти са ногу... Пасти са снаге...

Но, има и још нека другачија врста падања...

Пад авиона... Пад температуре... Пад на испиту... Пад звезде... Пад златне монете...

И да ли је штакор водени, мрки или путнички, готово биће исто, као кад би на овај дан сели за округли сто да анализирамо, да ли је од свих ових падова, напад епилепсије страшнији???...

И да ли су здравије овсене или кукурузне пахуљице???...

Лепше, а и здравије у атмосфери би сигурно било, да нам ипак сада веју пахуљице крупне снежне беле...

Ни принчеви, а ни принцезе, већ људи од златних принципа, за које одавно одважно кажу: Е, то су људи од златних принципа...

Тако је то у већини свих наших филозофских садашњих златних принципа...

И споразум би могао бити принципијелан...

Зар то онда неће бити принципијелност свих наших приноса и доприноса зацело...

У главним (основним) цртама, толико од мене за сада...

Другом темом, о томе да ли су пси: ловачки, морски, службени или овчарски (пастирски), остављам за неко наредно писање...

Пси као пси, увек су искључиво или трагачи или чувари, а можда и једно и друго...

Но, ја ипак данас у казивању не бих много да прекорачим у свом златном принципијелном маниру...

ЖИВОТ У ДУПЉИ ХРАСТА...

КАЛУЖСКА СВЕТО-ТИХОНОВА ПУСТИЊА ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА

Манастир Калужска Свето-Тихонова пустиња основана је у другој половини 15 века од стране преподобног Тихона Калужског.

Преподобни Тихон примио је монашки постриг у московском Чудовом манастиру. Стремећи вишем строжијем подвижничком животу, он напусти ову обитељ и удаљи се у непроходне шуме између Калуге и Медине. Отшелник се населио на брегу реке Вепрејки у дупљи високог храста.

По молби кнеза Јарослава, сина Владимира Андрејевича Храброг, свети подвижник изградио је недалеко од свог станишта - храста, малу дрвену цркву у част Успенија Пресвете Богородице и основао монашку обитељ. Преподобни Тихон отишао је ка Господу 1492. године и био је проглашен у Цркви за светога на московском сабору 1551. године. Године 1610. у тешко време, обитељ је била растерана снажном војском Лждемитрија II.

Међутим 1630. године манастир је био у потпуности обновљен. Године 1684. Тихонова пустиња била је приписана московском Донском манастиру. Добијањем самосталности 1765. године почело је ново рађање обитељи. Средином 19 века Тихонова пустиња постала је једна од познатих и прекрасних манастира Калужске губерније. У другој половини 19 века  обитељ је започела веће уређење, многих старих дрвених здања која су растављена и поправљена новим камењем. Године 1888. био је затворен Преображењски сабор, у коме су почивале свете мошти оснивача манастира. Тада је управо претворена у манастирску гостопримницу, болничко тело са црквом у част иконе Божије Мајке «Свих жалосних радост» , братска трпеза са храмом у част Светитеља Николаја Чудотворца. Од 1892 до 1894. године по пројекту калужског инжењера Савицког била је подигнута величанствен звоник висок више од 70 метара. У самом звонику окачено је звоно тешко више од 4 тоне. Почетком 20 века на месту старе Успенске Цркве био је подигнут велелепни сабор у част Успења пресвете Богородице у стилу византијске архитектуре. Његова висина прелази 40 метара, а може примити више од 1000 људи. Успенски храм био је основан 1906. године. Са источне стране, недалеко од манастирских зидина, налази се кула, која почива над остатцима храста, и дупље у којој  се подвизавао преподобни. Крајем 19 века над извором преподог Тихона, неколико километара од манастира, био је подигнут дрвени храм у част иконе Божије Мајке «Живоносни источник», пред којим се обретох и на коме се умих и напојих тог 13. јуна 2003. године.

Тамо се налазе три купатила: мушки, женски и дечији. Осам километара од светог источника налази се манастирски скит са црквом у част Сретења Господњег. При обитељи има парохијски камени храм у част Три Васељенска Светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста. После разорења Тихонове пустиње 1918. године нестале су скоро све манастирске светиње и биле разрушене многе подигнуте грађевине.

Тридесетих година 20 века био је разрушен до оснивања Преображенски сабор. У великом отаџбинском рату дигнут је у ваздух звоник.

Обнова обитељи завршена је јубиларне 1992. године, када је Руска Православна Црква свечано прославила 500 година од дана блажене кончине преподобног Тихона.

превод са руског

ПОСНА ТОРТА - прва у 2014-ој (нови рецепт)...

 Маса за корице:

3 шољице шећера

1 шољица уља

4 шољице брашна

6 шољица млевених ораха

1 пециво

2 нарендане коре од поморанџе

4 шољице киселе воде

Ову масу замутити и оставити да одстоји 30 минута, а затим од исте ове масе испећи свега 3 корице.

Фил:

Скувати у 1 литру ђуса (сока од поморанџе) 3 пудинга од ваниле, сок од 2 исцеђене поморанџе и 6 кашика шећера. У скуван и охлађен фил додати 250 гр сецканих ораха и 1 маргарин.

 

Сваку кору премазати џемом од кајсија, а потом нанети слој фила. И тако све до краја мазати.

 По врху торту украсити млевеним орасима.

Пријатно.

ТРИ ОГЛОДАНА КАМЕНА...

Језик мрви оглодано камење
без урлика и уједа
на шпорету дими се лонац
не примећујем ту неман времена
док око гвозденог астала
круг окрене сказаљка.

Са свода приметно се
дошуњала вечерња тама
и као кроз кристалну
лепезу, тако у недоглед
преноћи у најлепшем бескрају.

Између нестајања осетићеш
тек у рану зору
ход смрзлог лишћа
по длану и
разнећеш бујну косу
у новом светлом дану.

Сенка обавијена око
кривог ножног табана
вући ће за собом пољубац
загњурен у сазвежђу
две змије шарке.

Остати с` поклопцем на длану
док изнутра водена пара
изгара, а око ње се
величанствен осмех разоткрива.

Прича капнула са чела
кап је своју прогутала и
без застоја у строју
своју сенку у џепове зашива,
а хладном ветру
тишину намиче на капак.

Дан беше склоњен и кратак
тако смешно радостан
са три оглодана камена
испод сламнатог шешира
тог ведрог штита и
властитог кинеског зида.

ДАНАШЊА И САДАШЊА ПЕСМА...

Свака наредна данашња и садашња песма, јесте само моје унутрашње немо растојање од последње две исписане и забележене песме... Сво оно унутрашње пропадање моје две укрштене илузије и сво оно распадање моје две тек замишљене измаштане лепе идеје... Но, ја ћу управо ту данашњу и садашњу песму, сачувати кроз присећање и памћење тренутка за вечност... Враћам се у тренутак када од свега беше само прошли бледи осећај... Надоградићу на темељима ноћи све случајно нађене трагове јутра... Суморних осећања ја се не страшим више, јер то су само бледе флеке неприметне прошле сенке... Кључна реч, моје данашње и садашње песме, јесте - СРЕЋА... И нису то више раскомадани делови Среће, сечене на парчад, већ то јесте правовремена Срећа за сву вечност - свевечност... И зимско сивило и туга, беху само нешто привремено... Ова Срећа јесте постојана и најпостојанија икада... Ништа ту нема као предмет унутрашњег мучења... Та Срећа јесте без тегобе и бола... То је срећа неизрециве Љубави... Ту ничег нема краткотрајног и привидног... Све јесте одједном Љубав и Срећа... У тој и таквој Срећи, живот се више не осипа... Живот се не троши... Живот се не расипа... Живот не отиче... Живот се не отима... Живот не нестаје... Живот не ишчезава... Живот се не дроби... Живот се не комада... Та срећа и Живот невидљиво и видљиво сапостоје... Зато песму данашњу и садашњу тежим да посветим том памћењу и сећању... И због свега тога из мене видљиво и невидљиво испадају сва ова мала слова, кроз која, као кроз продужено трајање и певање, долази опет и опет, изнова - СРЕЋА...       

ЖЕДНИ ПУТНИЦИ...

Жедни путници
како оћуташе заводљиво
док корачаше преко
пешчаних пустињских дина
у жубору пресахлих кладенаца
у тескобним бедним хаљинама
кроз бесконачност 
Сунцем вишњим Реч вођена
у времену и бескрају
Реч место прве капи воде
нестварна и безбедна
да можда опет дошапне и
подсмех у навечерје празника 
с миром неким отпусти
као у заборав јутра разапне
преко плаветних небеса
без лика затрпана тишина
у призвању тек мисао начета
као зрнце пустињског песка
на згрбаним непцима
жедних путника...

ЛИШЕЊЕ ЈАСНОВИДНОСТИ СВОЈЕ...

 

По својој властитој жељи 

пишем све ово, 

ја створење 

презрено и водено, 

створено из 71 % воде, 

као кроз илузију 

похотну и лажљиву, 

лишено јасновидности, 

јер за истинску 

чистоту и светост, 

у мени као да не расте 

оно силовито одушевљење, 

па тако нема видљивог 

преобновљеног помака, 

унутар мене,

да можда опет оживи

помор воденог света 

на дну мутне реке

мог сопственог срца...   

ЛАКОВЕРНА ПУТ...

 

Моја лаковерна пут, истргнута из заједничког контекста, испред себе као да распростире бескрајне шарене ћилиме и сада можда у неверици негде цвили...

Тужан је бескрај по коме само још небеска тела броде, а све са замахом до неслућених космичких висина и стално на удару прождирућих црних рупа... 

И Сунце постаде поприште нових променљивих олуја, када га загонетно расцепкају на што ситније даље дељиве метежне комаде...

На удаљености трептаја дужине једне светлосне године, кроз сочиво оштећеног телескопа, као да назирем милионе нових космичких сазвежђа без мане и броја...

И моје лаковерно ништавило, као да ће освежити миришљави облак звездане прашине, принет попут димне жртве свепаљенице...

И док ћутим без гласа, и певам без речи, ван простора и времена, бачена у космичке висине, у свепростарнство недокучивог плавог пространства, као ван тела и лаковерне пути...

И постојим ли тек горе, у једној незнатној малој честици Велике Васионе, ја исклијала клица прашине и магле, избачена из сопствене свести...

Сапостојим ли још негде осим у зрну и зрнцу, обликованом из ничега, као новосаздано парче земљаног штофа, што га ветар лако за ноћ опара и киша јутра благодаћу тек ороси...

 

 

               

НАШЕ ВРЛИНЕ И МАНЕ - У НАМА И ОКОЛО НАС...

На почетку једног од четири вишедневна хришћанска поста, па тако и на почетку овог четрдесетодневног Божићњег сверадосног поста, увек јесте право време да завирим у себе, у своје властите предубоке дубине, па да зачепркам по тој големој пучини свога срца (но свесна све те лепоте самопознања, исто препоручујем и свима Вама)... 

Наступа неко посебно време у коме постоји толико простора да се опет сударе и сукобе, ускомешају у мени, а ко други до моје властите врлине и мане... 

И знам моје речи као и увек настоје да буду нежне, плахе и благе... 

Ја немам толико снаге да моје мане назовем именима страшним као што су греси, пороци и страсти... 

Ја их добро познајем у себи, али о њима не желим да пишем и да их тиме даље гојим и храним... 

Покушавам да их замрзнем и заледим, па да им дам тако што мање права за постојање у себи (у мени)... 

Ја као људско биће имам своје врлине и своје мане, зар није довољно... 

Сад на мени остаје да изаберем по својој личној и слободној вољи, шта ће више да превлада или завлада унутар мене... 

И у том бирању, изабирам да видим и препознам оно добро, лепо, узвишено, племенито, вредно и позитивно у себи... 

Ту достојанствену вредност има свако људско биће...

Треба је пронаћи и препознати, а што није лако... 

Но, као и увек у мени гори жеља јака, да победи Доброта, Истина, Љубав и Правда... 

Наравно ту су Вера и Нада... 

Требала бих да им прикључим и придодам Смиреност, Смерност и Кротост... 

А опет све је џаба, ако у срцу нема Милосрђа и Братољубља, Човекољубља и Богољубља... 

Но, да би свега тога у срцу и души било, неизоставно мора да се у мени пробуди Храброст и Послушност... Укључујем и Дарежљивост, Трпељивост... 

Кроз молитву тек да откријем Истрајност и Ревност, а наравно, Оданост и Верност... 

Ја само назирем у дубинама свога срца, душе и ума, ситне трунчице овог непрегледног врлинског мношта, и молим за кап снаге, да у свему овоме још једанпут долично истрајем и узрастем, мало духом порастем...     

РЕЧИ КАО КРОЗ СВЕМИР...

Ненасељено и неразумљиво језгро изгубљене ледене површине Речи као кроз Свемир, мирише у ноћи незаборава... 

Говор првих новембарских пахуља, чудесно плеше и ненаметљиво заискри из сванућа...

Препознатљиве пророчке приче, Речи као кроз Свемир све тише, кроз немогуће од беспућа избављам...

Камени лавеж овога немог часа на крилима Речи као кроз Свемир из помрчине своју њушку преко рамена помиља...

И Речи као кроз Свемир, када се нови снежни дан опет и опет нама људима рађа и догађа...