ДАНАШЊА ПОКРЕТНОСТ...

Данашња покретност песничког израза
није ли динамична и без напетости
са оном лакоћом мисли где у
ћутању пливају чудни људи
све мање очарани, а
данашње време као да тиме
сугерише изгубљеност док у
опустошености без циља
Космосом лута Песник
у име Свете Идеје,
у име Лепе Мисли и
у име Притајеног Осећања???
Амин!!!
Јесу ли усаглашене данашње боје и звуци???
Стапам ли се са космичком Срећом у
неизрецивој суштини, где су
сложене сензације, као и
слутње, умори и клонућа???
Не лишава ли нас Живот
Лепоте и Савршенства, јер
баш у томе и почива бесмисао???
Стварам ли Уметност
без презира и гађења???
Није ли моје срце данас храбро и пречишћено???
Посматрам и размишљам.
Тишина плавог острва као да
дозива успомене и још
шушти онај немир и
супротности неизмирљиве 
јесу ли и даље међу нама
док трепере капи мартовске кише??? 

ДА ЖИВОТ ЈЕ НИШТА...

Заудара промрзлим задахом 
туга новорођеног дана, та
разграната тешка граната
звана људска болна патња
разасута по ливадама и
алугама, док музика скрива 
мисао - да живот је ништа...

И капале су капи бодљикаве
кише из сваког тромог корака
слепих свелих ружа у оне
доконе крваве сате устајалих 
речи од којих једва сване...

И разлистали умори опет онде
пустоше разбијено светлуцање
искре и као да ветар стреса тај
бесконачни издисај оног немог
мрачног неба над тромим нама...

И без речи и гласа пламте ту
светови идеја и горки цветови
тихи у обамрлом погледу оног
гадног уништења или понижења... 

ЈУТРА...

Стајало је мртво време као тешко бреме
из мене, тако пред замршеним беспућем
у засаду свих оних похрањених туга и
хладан је немир превртао речи као у она
безизмерно развучена ЈУТРА огрнута у
огромно празну поставу окрпљеног 
жутог капута...

Постајем сетна олупина отупелости
уморних дана и осећам како већ одавно
испустих трачак добре воље, па сада
усахли осмех патње прошетам до клонућа...

У вечној страсти непомирених удеса
ствари, доживљај изгубљености лута
и плута са гласном чежњом мисли и
сустиже у помрчину ону покрај
мистичног испуштеног ЈУТРА...

ТРАГ...

Хировита освитања пониру ли
кроз плаву светлост и тај ТРАГ
тишине, а речи надлећу ли ту
радост живљења, кад сво то
Пролеће наједном пробуди и
непотребну мисао и ТРАГ тај
кроз бескрајност што ослушкује
и звучност пламена празног и
у љупкој пустињи где још је
ћутање постојано и где ТРАГ
ствари осунча Истине и опет
трепере богомрске вечери те
убијене завереничким мраком
и бедним дахом хуља и језеро
тишине огромно у својој немој
грубости над кристализацијом
времена на тлу Свемира сву ту
најфинију отменост свог тог
размишљања облацима  опет
неподељено у ТРАГ замеће...

СВЕТИ ОТОК...

Плакали су праведни у победи
Ридали су страдални у мудрости
Приковани су чисти у слободи
Помиловани су живи у љубави
Опевани су понижени у вери
Уздигнути су храбри у светлости
Распети су немоћни у дивљењу
Оживели су смирени у слави
Обрадовани су кротки у спасењу
Гледали су чуда у правди
Очишћени су снажни у сузама
Храњени су умови у покајању
Исповедали су благодарност у делима
Говорили су милосрдни у послушању
Ћутали су оковани у похвалама
Отровани су робови у човекољубљу
Збуњени су закони у тишини
Растопљене су сенке у празнини
Изненађени су мртви у одушевљењу
Прегажени су савладани у красоти
Непомични су ожаљени у пријатељству
Мучени су оживљени у вечности
Шибани су непомућено у знању
Пљувани су проницљиви у горчини
Уздрхтали су заборављени у доброти
Благословени су натприродно у песми
Незлобиви су витези у нади
Брижни су осамљени у животу
Предани су сужњи у Космосу
Преци су напаћени у опроштају
Народи су згаришта у пепелу
Племенити су нејаки у свету
Обесправљени су покошени у безакоњу
Губави су издахнули у свршетку
Бојкотовани су кривци у зачетку
Шугави су идентитет у проклетству
Дробили су камен у надахнућу
Бандити су непоправљиви у идеалу
Пребијани су благовесници у ставу
Убијану су доследни у трпљењу
Прослављени су бесмртношћу у човеку
Уснули су пробуђени у времену
Записани су списак у запажању
Историја су израза у величанству
Свети су прах у бакљама
Светионик су поштовања у учењу
Душа су безгранична у обнављању
...

посвећено ГОЛООТОЧАНИМА

РЕЧЕТОЧАЦ...

За љубитеље мртвих тишина...  Испишем, напишем, запишем, допишем и опишем РЕЧ... Сваку РЕЧ узлаза или РЕЧ за пењање каменим степеницама тог узвишеног храма мудрости, за певање када се РЕЧ роди као радост робу стварања или отварања надахнућа... Из разума уздиже се пренаглашена сила РЕЧИ... И РЕЧИ извија и саставља Поета испитивањем унутрашње красоте, у блеску једноставности, у раскоши велелепности, у јасноћи и чистоти, где РЕЧИ не морају више бити пуне сладости, а ни исечак времена улепшан вештачком лепотом путем тајнописног исказивања... Поруга јесте РЕЧ са прекором љуто изречена...  И тако Поета јесте најближи рођак доброг ритора, кога законитости ритма више обавезују и приземљују, а који допушта себи покаткад нешто више слободе при уметничком приказивању... Тако Поета и ретор вазда пријатељи и на махове слични, кроз сво то описивање или приказивање, кроз приповедање или најнепосредније изражавање РЕЧИ... Лепота говора њихових слова и бистрина ума, јесу оне узвишене капљице мудрости из пребогатог врела РЕЧИ... КрасноРЕЧИвост разумска... Јасни су и смисао и ритам и свака стилска фигура, па чак и кад нису увезани пред величанственим природним зраком вечно успаваног Сунца, а и Срца... И Песник тек напослетку саставља своју хрисовуљу и онда је брзином светла рукопише... То је повеља запечаћена златним капљицама суза, крви и зноја... И напише ли прву строфу, опази да није њоме више задовољан, па пише неку трећу варијанту... Извор стварања који је опустошен свео и замро... И са временским дугогодишњим паузама нема више места за ону надолазећу мисао којом се све завршава... Уморан Песник без песме једино ћути за неке вечне спомене и на све веће временске размаке, нити пише, а нити дише икад више... 

ВЕТАР...

Прочишћени од ветра
схватамо и
откривамо смисао у
неплодној зони тишине где
пешчане олује
тог вртложног кретања
унутар поетског словара
врше силу притиска
и судари
неизбрисивих
крилатих слова
шаљу пљускове
те непрекидне кише
и опет ће да
жалости и тугује
безгранична
и бесконачна
красноречивост дана
све док је
правац ветра - константан
док циркулише
док носи тај
врло фини материјал
језгровитих
сребрних окова
изложени узалудности
док доминирајући ветар
засипа кретање
прељубник
облацима буре
разорно зајеца
и подиже зрна песка
како би још једном
извајао те
предивне пустињске фигуре
и прибегава префињености
ротацијом својих
олујних ветрова
док јоргован плави пупи
вртлози торнада
тајфуна или оркана
пролазе и то је
разблаживање
хладних сувих
и влажних ветрова
поветарац
напада рељеф
и помера се
линијом
шах-мат
слично оном тренутку
кад рука такне
у нечије право...
 

БЕЛЕШКА БЕСМИСЛА...

Белешка бесмисла
лутајући мотив
и зар нисмо заточени
у модерно доба деоба
и тих бесмислених играрија
и опаког ништавила
где јесмо ли клонули
и потонули
у бунар безнадежности неке
чему побуна стиха
у зеницама очајника
светом лута
и нашто тај пркос
и као да прогледамо
тек кад ослепимо
а визија шамара кошмарима
туга пресељена 
у меланхолију
у само неколико речи
преврат мишљења
неспојивост тренутка
и зачуђеност пред
предметима мртвим...

ЈЕСЕЊИНУ...

Разбушићемо ладно
све тишине
необичности
и гледати кроз
седефасто стакло
голубијим очима
раширених крила
рањени ко две грлице
златокриле
жалосни
понесени
занесени
од песме, дувана,
музике и пића
у свом том дремежу
хармоничног савршенства
док два нам срца
ударају снажне песнице
лопова и хуља
шарлатана и бараба
и бићемо обасјани
искрама незалазног Сунца
и кад постадосмо плен
орлушини, курви и разбојнику
и док у празном коферу
преврћемо нашу бол
и олакшање неко
што ветар гони силно облаке
ширинама небеским
о мој очајни побратиме
што би одбачен
у страну од ужаса...  

ПЕСМА БРОДИ БРОДСКИ...

Суштину нашу
на окамењеном морском таласу
пуштам да ко песма броди реком узводно
ту где овештале емоције људске
уморно покрећу плућа ко сломљена једра...

Отежале речи песме броде
одлежале у горком испљувку
и грубом парању окрзалог ждрела
ту где свакодневница јури да
сруши птичја гнезда...

Разочарани!
Подрезана слова и речи
ко нокти тврде Слободе
ту где музика тужно по струнама
раштимоване виолине звечи и у
неко смежурано кишно праскозорје јечи...

И Песник неће бити превише намрштено
опак или олак, док песма броди или
док подешава свој стих
за овај свет све мање јак, а све више двојак...

 

У ЗЕМЉИ ЗА ГОРОМ...

У земљи за гором
дашак топлоте и
светлости замишљено
варничи исто као
писати-пишем речи
и леденице све тупље
режем низ страну
хартије узмицањем
уз хучни поток
низ  храпаво дрво
кроза тврди зид
и  речи као да опет
јесу иситњени крајеви
жутог лишћа по обали
и гласовитост ветра
ту где  камен и  храст
широким ливадама
ничу ко биљке без 
корена и коре...

МИСТЕРИЈА...

Мистерија снежних дубина
тужном утехом уха и бола
слива пахуље првог снега
те сребрне искре што се у
пригушеној модрини ноћи
сјаје кроз задах хладноће
и тешке измаглице покреће
леденим ветром и трошним
гласом у непознато сутра
од тиркизног одблеска оне
благости угњечених замрзлих
вода у злокобном трену од
вечности што негде мећавом
бескрајност покуша да дочара
оштром свежином убледелих
свечаних непознаности кроз
заковитлана  ћутања у вечито
првом зрнцу прашине што
развејава мање важне речи...

ОВО ЈЕ...

Ово је у предмету сасвим необична песма
о још једном људском поразу
и у овој песми могу се наћи
сва испуштена зрнца и зрна
која није могуће позобати
као и ситни делови и делићи
коментара...

Ова је песма настајала
као забелешка
и као запис...

Ова песма није подједнака
у својим строфама и
стога ова песма није ни заслужна стиха...

Ова песма нема чему да захвали
и ова песма ничим није заслужна...

Ова песма неће певати о
ентузијазму и љубави...

Ова песма није у стању
да посаветује и
као што је приметно
не одише мудрошћу...

Ово је песма кроз 
безброј промашаја
већ изречена и
на крају крајева
безпотребна...

Ово је песма
о лекцијама живота
које живот учине несрећним
и тешким...

Ово је песма без речи...

 
 

ПРОМАЈА...

Промаја и нелагода
навикавам се
на нарави грохотне
у ваздуху мешавина
обичности зимске
отпочињем причање
као кроз одсутности
камена тишина
у пролазности времена
ослушкујем ћутање
самоуверености још
кашљу у мени...

ИЗГЛЕДА ТАКО ДА...

Изгледа тако да небеска простирка Живота
покаткад покаже све оно што се потуљено
распростире као плавет кроз дозивање свих
умножених гласова и часова одасвуд по том
кругу као скромним упадањем у реч и у тој
сталности осећања међу Људима усред тих
бродолома као кроз умне сумње што се опет
јасно шире и одасвуд неопажено рефлектују
ту свеопшту невиност склопљеног тренутка
без вида и тачке упоришта где ни разговор
зликовца лукавством окуражи свој посрћући 
говор и где реч проструји крупним кораком
даљине као кроз оскудност јасности без свог
обличја и без ситничавих Душа ту где су све
добронамерне године одједном дотерале ове
одсутности у пределе оскудних надања и где
чудне неверице још шапћу о походима мртвих
бескорисности у свом том варљивом слагању
две прекаљене и преклопљене одвећ неме сенке... 

ИСКРИЧАВА ОСЕЋАЊА...

По граници хоризонта
бацало је Сунце своје
снене сенке и песме
своја тупа искричава
и нека нова осећања
чежњива предосећања
та магличаста окретања
и сањива покретања по
рубовима већ ишчезлих
плавичастих небеса...

Благе тишине јутарње 
по врховима замрзлих
линија видокруга и по
који обасјавајући миг
непознаности строфе и
њене риме што ћутањем
замиришу плаве даљине...

Преклопљена хартија и
искричава осећања у тој
утишаној здели живота
као да превртљиво стану
тек за онај неухватљиви
трен и пригушени тон у
време најтиших празника...

По сребрним жицама иња
окачене речи у пресијавању
и нечујном одбројавању
као плавичасти дим јутра
плету мистичне нити у тој
опојној игри речи што тек
промицањем ничу у причу... 

 

 

У ДАВНО УМРЛИМ НАМА...

У немоћи опорих речи
познали смо смисао 
спорих ритмова у песми
што се мрси без циља
шапатом умољених тишина
ту где се недогледност
плашљиво претаче у све
плиће одблеске зимских идила...

Занемела су уста језом
ћутања у сатима оних
сазнања ту где се мисао
екстремно празна ближи
несхваћености овог
прегаженог дана и 
страховито уморног сата...

Радости расплетене кроз
витлање затрептале сенке
и тешки симболи што гутају
све нечујности тренутке
ту где су далеке јасности
убоге и круте светковине
што помамно прелете пољима
заборава што још шуми горе
негде ћутањем у давно
умрлим нама...

НАШ ПУТ...

Наш пут је раздружен
замахом игре дуге и
круте безимени друже
и часови су неутешно
издахнули покидани и
неизбројно поражени
и изумрло свечано свели 
услед прокажености
дирљивог сонета што
срце и сетно развесели
кроз отроване вреже и
огољене паукове мреже
и чежње и стрепње и
кад изведри од мраза
укочено наше време
ко избраздана њива из
које кличе простор и
ниче несагледна тишина...

Још ћуте чистоте вечитим
наносом тишине и тишти
време своје сомуне у том
пламену вазда истоветног
печења у тајне одблеска
ништавила и тишине, док
досада шапат надања круни
и предано ситни до смрзлости
мрве ишчезнућа и последњег
окруњеног зрна у плавом
пространству немог нашег пута...

ОЋУТИМ...

Оћутим свануће поразно
ко бескрајну бољку што 
се плаветнилом бокори
у свакој неизреченој речи
ту где су освити јутра 
потонућа и клонућа у време
неког опустошења и где
стварање свако у воду пада
и где сва очараност пропада
вукући за собом гомиле тих
празних обриса отежалих од
преплитања са наизглед
озареним зрацима децембарског
рањеног Сунца где смрвљена
милошта баченог погледа
свело у понор згасне и песму
лане као тајанственост тог
избразданог слеђеног бића...  

ПРИТАЈЕНЕ МАГЛЕ...

Притајене магле 
у сливању данашњих
осунчаних сати 
кроз преливену 
блиставост 
где купају 
одбегле утваре
своја изгладнела бића 
у бескрајном дисању
плишаног савршенства 
и дан препун сјајног
плавог пространства 
и поравњања језерске
пенушаве успомене 
кад поноћ немо сложи
развејане погледе
без слова и идеје
у бистрини
сваке сугестије
кроз препознавање
смерности суштине...