КОПРЕНА НЕМОЋИ...

Без премишљања

слободно узимам 

вечерашњи необичан стих

без орпоштења

унатраг и мимогред

из камена

ни пред ким

поменућу 

безначајност тренутка

и зебњу времена

неодлучност душе

трагедију да разуме

драме се обрћу

страх није апстрактан

неодређеност патње

и потоња реч

копрена немоћи

грешка у времену

и простору

непромишљена одбрана

непосредног ништавила

упућена кривица

кобни расплет

бол без заштите

први корак јасноће

елегантно загонетан

поступци и дела

забуна и песма

праштање излишно

мотив неверства

нагодба је смерна

себични интереси

неугодне будућности

двоструко изневерене

сурови прељубници

видех и мртви

дотакну се

и ухвате за руку

ко висеће жуте дуње...

БЕСКРАЈНОМ ПРАЗНИНОМ...

Бескрајном празнином полете пчела 

и донесе мед Живота са врха 

највиших светова, ту где јесте 

једина жеља она за Животом, 

ту где свако јутро по једно 

ново Сунце сине и засија, 

ту где свака кап јутрање росе 

јесте храна за хероје, 

ту где из крављег рога изобиља,

наздрависмо медовином 

тим знаком добродошлице 

одасмо похвалу уморном 

и посусталом ратнику...

Долетеше и два врана гаврана 

Мисао и Меморија 

и баш овог јутра сакупише 

црне вести и лоше информације 

из свих 9 светова и сфера, 

а затим стадоше да их 

људима шапућу на уши...

Јабуке Живота, 

бесмртност и плодности 

иструлеле...

И није ли још једна илузија 

да се Мисао учини бржом 

од сваког делања...

Неко је у центру свемира 

посекао Свето Дрво Живота 

и тако је опет уздрмана виталност...

Јелен више нема зелено грање 

којим би се прехранио, 

а његов врат обавила је 

превише насртљива змија, 

која га дави грчевито

до смртног ропца...

Још једна борба Живота и смрти...

Крај света...

Тама је угушила 

просветљене гране 

космичког светог Јасена...

Земљу неће очистити 

поплава и пожар...

А два сива вука Среће 

Гери и Фреки леже мртви...

  

ПРАХ И ДАХ...

Из бескрајног праха 

новембар пролази 

све ближе 

неисцрпном сутону, 

кроз велике тишине 

и усахло грање 

збуњеног даха, 

ту где капије знања 

више не шкрипе 

испред немог 

урушеног здања...

Слушам време 

мртвим ходом 

расипа прах и дах, 

руке су 

високо одскочиле 

и корак је 

размицао затишја 

и страх по странама 

незабележеног тренутка...

У позадини много 

опалог лишћа по путу, 

у ћутању против свега 

и пресушиле су песме 

у одјеку 

новембарских киша, 

јер то сутон крчми 

згунсуте сате 

и као да улазимо 

у неслућене светове, 

у сиротињу, 

у горчину, 

у мукло настављање 

сивих дана, 

пред којима се 

новембар као сироче 

без колосека још неодазива...

Више ни заборав 

тужити не зна, 

кроз лутања вечна, 

ту где нико засветли 

више од непознатог човека 

и где претоварена заслуга, 

још гдегод испуњава 

песковиту мисао   

и кружну патњу, 

у сваки смирај 

празничног језгровитог 

погашеног осећања 

и присећања...

МОЈА ПЕСМА...

Моја песма је кијавичава, 

као кад роси с јесени стара липа, 

у тужном одсјају промрзла бреза 

или самилост усамљеног бреста...

У бакрене боје јесени, 

обучени су дани моји 

и дубине моје 

и тегобне магле 

и прозебли вртови 

и румене ноћи 

и сванућа...

Моје песме су безгласне, 

као с јесени изорана земља 

и минути су вечни 

и тишине су од ужаса бледе, 

док заборављени смисао у смирај тражења, 

као дашак свеће на бури пламти и памти, 

а очи са мог ружног лица 

неразумљиво под небесима прострује, 

шапатом достојанственог пораза и одраза, 

над уснулим ћутањем занемеле вечности 

и бескрајног бола 

и свих ових строфа... 

БРАГУ...

Читавим бескрајем пловили смо путем око космичких светова, синоћ у издубљеном деблу дрвета... 

Застали смо без речи у светлуцавим кристалним пећинама, које су светлеле бљештавом светлошћу скривајући те дивне нити поезије Бога Брага...

Призор је био сличан светлим искрама из пламена ватре...

Било је то Сунце које су вукле двоколице са белим коњима, којим је управљала девојка по имену Сол...

Био је ту и див Дан који је упрегао у кола Бљештавог Пастува са светлуцавом гривом...

Као да је решио да што више обасја земљу и небеса зрацима свога светла и тако све обиђе још једном за 24 сата...

Јели смо магичне јабуке младости и заклањали смо се под гранчице имеле...

Нити наше судбине, а ми не уплашени пре каменим стеновитим громадама ни пред дивовским стенама, ни пред олујама и олујним претећим небесима...

Прешли смо мостом од дуге у црвену ватру, згазивши у зелену воду и удишући плави ваздух...

Германски Бог поезије и лепог изражавања Браг учинио је наше душе нежним и доброћудним и донео је у наша срца светлост и доста добре воље...

Тако смо избегли Агиров кључали лонац и његово немилосрдно моћно море и свих 9 кћери таласа...

ОГМА - ГОСПОДАР ЗНАЊА И РИЈАНОН...

Лабуда сребрног перја који је лечио Ријанон својом магичном песмом више нема, јер су по налогу Господара Знања њега зачарале магичне илузије, док је живео у дивљини и шуми као пустињак и самотњак...

Био је Он њена нежна кошута коју су свирепо ловили и гонили дивљи пси по сненим сенкама шумских идиличних пејзажа...

Био је дивљи пастув што је галопирао кроз златне магле газећи снажним копитом сво то миришљаво цвеће...

Јурио је дивље вепрове подједнако и у рату и у благостању...

Опијао се сваког јутра са само 3 капи знања и исписивао је потом дрвеним штапом од јасике на кори дрвета сву своју прошлост, садашњост и будућност...

Био је њено мало лане које је било пиморано да сипа медовину у недра земље, како би умирио на тај начин подземне змајеве, који су испуштали језиви врисак...

Био је најчистији, највреднији и најједноставнији...

Када је био најчистији држо је Свети Грал у рукама...

Када је био највреднији причао је о Гралу...

А када је био најједноставнији бивао је стражар  и чувар Грала...

Био је Огма господар знања и ирски бог елоквенције и изумитиељ најстаријег ирског писма огхама...

Волео је Ријанон која је у трпљењу подносила све своје муке и неправду са неописивом стрпљивошћу и лакоћом, што је било вредно сваке хвале...

Без трунке протеста истрпела је сва своја злостављања - та прелепа стрпљива Жена...

ЉУБАВ...

Ко је први саопштио ту неизречену тежњу, ту у подсвести моје свести и Ко је говорио о настанку и растанку чежње, коју Реч неће ваљано исказати...

Зашто су рекли да је Љубав оно незнање и опоро познање и разум без храбрости и смелости једног замишљеног бесконачног скупа...

Љубав која не сме да те савлада и опасност да не изгубиш кап божанске мудрости из преливеног океана...

Љубав је тешко исказати и показати, кад све друго развеже ону сједињеност без било какве увиђајности на темену...

Љубав из незнања, без познања...

Љубав која не разликује добра од зла...

Љубав у својој бити лоше разликује пријатеља од непријатеља...

Љубав без тврдње и слутње...

Љубав без стицања и порицања...

Љубав није једнакост, а није ни сличност...

Идеје Љубави лебде Свемиром, ти бледи атоми на раздаљини од 3 светлосне године...

Разум открива, срце покрива...

Снага подстицаја и Истина...

Временски прекид стварања...

Неискреност и краткотрајна развезаност и расејаност...

Измишљам просте линије обзорја, Ја Градитељ и Мајстор Космоса...

Љубав у добру и лепоти подједнако, као ред и склад у стварању из свачега...

Ватра, Ваздух, Вода и Земља - Ја сам...

Ја корење свих космичких дешавања...

Сфере живе у мени без чулности и чудности...

Космос у мени живи без органа и оркана, ту ге ништа не застарева и ту где ништа не побољева...

Ја занемарљива кап Љубави, у том космичком океану, фантастично замишљеног бескрајног пространства Васионе, питам се Шта је или Ко је - Љубав???...

ЛОСОС ЗНАЊА...

Бог Сунца Луг са пуно времешног умећа и јутрос најблаже речено, допусти да на Источнику инспирације опет заплива и мој лосос знања тамо по оној околини где израстоше они предивни лешници Знања...

А ја ношена нежним звуцима хармоничне и мелодичне харфе са гранчицом јабуке златне у руци, сретала сам путевима свим тим, дивља створења: прекрасне рогате јелене, дивље вепрове и лавове страшне...

Изнад Таре главног града Ирске укрштали су још у лету своје продорне очи орлови и вране...

Мудрост је изнова изискивала оне нове драгоцене капи инспирације моје и све даље...

Унутрашње божанско просветљење и озарење, задобила сам тог јутра пијући из Колдрона благостања, који беше сав од злата...

Сањарске моје очи занесењака рефлектовале су светлост и сунчев сјај...

А мехурићи нове инспирације заплуташе нечујно кроз мистичне и магичне јутарње беле магле, а мисли и речи бише ношени у наручје крадљивца таласа...

Житна поља несмотреношћу мојој, обрстили су мишеви...

Пролећна Девица та топла, нежна и лепа жена са прегрштом забрањене чежње и неодговорене пожуде, остаде заробљена у љубавном троуглу између два немилосрдна Господара - оног њеног Господара Лета и Господара Зиме и сваке друге тмине...

ЊЕГОШУ...

Шта је Поезија - Песма шта је?

Песма Храбрости и Слободе, 

где се слави и велича Твоје

унутрашње биће Генија и

Пустињака, веће од Ловћен

планине, чији си сапутник и

сапатник по врлетним и 

кршним стазама вазда газда 

био и стамено туда ходио, то

биће непомирљиве срџбе у

Теби, у тој Твојој каменој

громади кршног срца, одакле 

си величао надахнуто Васиону

и планине под звездама и

сунцима, Ти Који си подвргнут

космичкој катарзи од сувишка

гнева, знајући да Срећа није 

довољна и да Мир није спокојан,

а мисао Твоја снажна као

муња и дивља као планинска

хучна река, вазда смисленом

саобразју Тебе води у најдубља

проникнућа и многоосећајност

да затвориш очи и нађеш водопад

Истине у блиставом богатсву

Свога Ума, док те Твоја сурова

судба и јаук гусли замишљеног

и усамљеног гудалом удари

ко море брегове, па као да 

премноге светле Искре у

камену и животно Твоје војевање

нама још Те не показа сакривена... 

КУПИДОН...

О Купидоне, клети Боже Љубави

баш у згодни час примам стреле

пожуде што долазе на нас и сад

знадеш у славу Тебе римског Бога

задовољство заљубљености

саопштавам Ти ослобођена...

Ти си зажелео да се моја Душа 

заљуби у натрулост најружнијег

Човека, Ти заповедник Лепоте и

немира, Син Мајке Богиње

Венере, Ти разговетно и ненадано

опсова моју знатижељу и без

порицања зари стреле пожудом 

отроване...

Услишавши вољу Богова и над

нама надјачаће бесмртна веза

између Душе и Љубави, у којој

потрчасмо да дочекамо још

једно рађање Кћери назване

Уживање наше... 

АУРОРА...

Аурора страсна и крилата

римска богиња беле и светле 

Зоре, пожурила је и јутрос

пре изласка Сунца да баци  

прве јутарње капи росе из 

своје најдивне небеске вазе, 

а њене двоколице сјајне и златне

преко неба вукла су ата два 

Светли и Блистави

Грци су је Еоја звали 

њу што се заљубљивала у

све те привлачне младиће

и на крају заљуби се у

оног привлачног Титона 

кога време у цврчка преобрази...

ГОВОРИ ЧОВЕК...

Говори човек чија су уста

зелена поља о јесни пуста...

Говори човек кога су пуста 

пољубила смрти нема уста...

Говори човек попут малог

неуморног хитрог славуја...

Говори човек сена она једна 

кроз све славе и олује са дна...

Говори човек још ту од јуче

претешке речи што се тихо

насумично кроз играње уче...

Говори човек...

Говори човек...

Говори човек...

МОЈ ЖИВОТ У СМИСЛУ...

Мој живот у смислу

знам откривен је у слутњама

кад још бејаше Реч у мени

она провучена 

и неповредно мала

што у противности свога

занемелог даха 

у непробојности

још не сагори својој

и усхићење груди 

и врелина длана

сенка ће моја над 

осамљеним дудом

да захвата од још једног 

густог кишног дана 

и знам ту Искру

што из сунчева зрака скочи 

и тај час 

и та небеса непомућена 

и опет се

смрзава згасла чежња 

док на равнодушним уснама 

испразним слова 

са линије длана 

и оживим визије 

на линији Живота

ту дуговечност сванућа 

и ту безгрничност ћутања 

и гледам истине очи

и даље су прозрачне од сјаја

и причестим се мраморном лепотом

ту где пучина се плави 

и јутро топлином модри

и прах тишине 

тек у свитање крене

као кроз Родину своју 

за још једну процвалу

Годину нову...

ПРЕБАЦИВАЊЕ ВРЕМЕНА...

Упориште провучено уз реку

супротна слутња и презирање

велики стари дуд крај овчије штале

незахвална места јуришају

неодржива самозадовољност

споредно и поучно слово

упорност и гомилање грађе

недостатак изненађења

и неподесан моменат

повлачим се пред снажним ветром

неприхватљива нежност

и бесмисленост

па сећаћјући се свега

загрмеле су кише понижења

враћање у прошлост

непоправљиво до узнемирења

разум неразумљиво продужује

неуништива снага постаје

достигнућа несређена

оштра паљба лавежи

вече се спушта до у бескрај

неописива чистоћа пејзажа

утегнути животи људи

стварност деморалисана

сви су јако гладни

и непрегледно гадни

пребацивање времена

на другу страну језера

озбиљност парадним кораком

искључива постаје тотално...

ЛИСТАМ АРХИВСКЕ ЛАДИЦЕ...

Педантно листам архивске ладице 

схватање неизбежно

конфузије

благо свраћам у растанке

присутно ручам за асталом

оштрим самоће

мисао иде даље

нећу смрдљиве загрљаје

сувише снаге

ноћ и звезде

на планини јачина зри у мени

сјајни покрет

значајно проучавам пажњу

осматрам правац ветра

сузбијам простор неуспеха

повлачење Сунца

напад за облак

а мало касније несигуран џивџан

колебљив

рушење стрпљења

селим се без офанзиве у камење

које претварам погледом

прездравим издаје

осмотрим неосетљивост

ничија мисао

бележим

предлажем споразум

и смехом ограничим тугу

стазе извлаче архивске ладице

изгладнелу праведност

вреди забележити

док живим и дишем

освешћено и освештано ЈА...

ЈЕСЕН ЈЕ НЕМА...

Јесен је нема

у њој све мркне

а над уморном реком 

брзо се смркне

јер кише су јој мутне

ноћи су јој смутне

птице су јој мртве

приче су јој дуге...

Јесен је тешка сама

и много сетна

од нечувеног бола свела

јер туга јој више није срећна

а бол је притиска

и страх је испуњава

а у болу једног смираја

све јој је одвећ мрачно

до крајњег бескраја...

Јесен је ћутање свако

ужасна је то стрепња

јер сива су јој јутра

чамотиња јој је и сутра

поруга јој је предуга

и у њој гнезди се само туга

ко ноћ ова дуга...

Јесен је празна

песме су јој порозно посустале

јер ветрови су је поразили

и каљави су јој богази

а кроз њене улице

нико више не пролази...

Јесен је замор

а реч јој нестаје и увире

жеље јој замиру и мру

тајне претрну

снага умире

јер јесен је нема

то се тешко разуме

тако да ту слабо

бољитак се снева

ускоро биће и снега...

Јесен је мраз

сваки јој пораз

и чудесни одраз 

у оку згаслом

у простору прокислом

што вечним бесмислом

ће се звати

па нико да измери

јесењу тугу -

колико тачно вати или сати...

ОБЛАЦИ ЈЕСЕЊИ...

Облаци јесењи поново промичу над садашњим тренутком, а моју утробу загрева чај од девет биљака, па као да пустињско беспуће гомила песме крвавих рана и кобних болних дана...

Облаке јесење страховито сам похранила у утробу смрзлу и опору од горчине бола и не појим се смислом, већ бесмислом и напрегнућу ум за још кап коју ваздуха на броју...

Свело је лишће и сетне су птице, тек по који мук запара нигдине без надахнућа и са тешким товаром клонућа, а киша оплаче и оно што окаљати нисмо смели, а као ни хтели...

Опале су чежње и више не расту поносита јутра у утроби вечног покоја, а хладни су обриси над врењем непознатих видика и облаци јесењи у сиве модрине распети...

Очи су брижним шакама погружене у лелек јутра, празне и умукле, невеселе, без освита, у њима ни сажаљења, ни презрења, постаће хладне и потресне од јесењих слика...

Следиле се жеље ко погнуте сене, нетрагом потонуле и снене, тишином својих забринутости Живот остаје иза, а облаци јесењи без идеје у тужној процесији саучествују само за мене...

УСРЕД ОКТОБАРСКЕ КИШЕ...

Усред 

октобарске 

кише

седнемо 

без 

смењивања

и 

оклевања 

принуђени

у 

право 

време 

што 

настојањима 

других 

не 

успевају 

у 

животу 

па 

сетимо 

се 

било 

чега 

и 

гле 

то 

све 

препуштено

мало-помало 

праску 

једног 

астероида 

што 

рђаво 

препада 

свеже 

мирисе 

и 

велике 

доколице

што 

су 

тупо 

потпетиле

две 

слепоочнице 

и 

више 

нико 

не  

уме 

да 

процени 

Планете 

што 

сањаре

загрљене 

у 

нејасним 

дамарима 

празног  

пространства 

са 

пуно 

звезда 

и 

ишчекивања 

дуж 

ивице 

Млечног 

Пута

ишараног 

пенушавим 

јатом 

разлетелих 

капи

октобарске 

кише 

тамо 

где 

прескачу 

светлосне 

године

свечано 

и 

умесно 

па 

лепршају 

широка 

сазвежђа

у 

непрестаном 

дотицању

досадних 

одјека 

баш 

усрдно

без 

остатка 

у 

једној 

кутији

пригушених 

атома 

и 

мермерног 

бескраја 

у 

предворју 

плавог

подрхтавајућег 

светла...

У ЗАНОСУ ДАНАШЊЕГ СУМРАКА...

У заносу данашњег сумрака
на тужним лицима гледам
и спомен заборава угледам
и туробну музику мучног 
октобарског помрачења
и збрајам жалосне капи кише
и минули одсјај плавичасте воде
а то гласови тегобни што теку
жалосте сваку нову слутњу
и појаве се траве наквашене у пољу
сузама октобарских киша 
и небо је тамно већ одавно
и још тишина у мени почива
и тамњан мирише у души
а руке грчевито склопљене
у молитвени смирај дана
без поновљених лажи
без истих модификованих маски
па као да је опет све добро
и благословено и овога дана
у кишне јесени октобарске
где још рањено срце песмом
замуклих сиротих џивџана 
опет орадостити ништа неће
а Космос далеко је од сваког
људског усиљеног покушаја
да Реч угаслу што занемоћа 
натера да потече бар предвече
у дозрелом срцу вагабунда
где ћутање залуд буди немо
озебло корење пелина 
и модрих покислих трава
док последње сивило дана 
у вечности ћутања не прође
попут пролазне мисли ове
и једног каменог пејзажа
где још само утеха бледи
и патња као један понор
из непознатих тишина
исписују и ово окисло вече
што неминовно и несхватљиво
тече у нама вазда самима...

АНДРИЋ ИВО...

Рођен деветог дана октобра у Доцу код Травника 1892-е од оца Антуна и мајке Катарине. Када је напунио две године - умире му отац, а мјка погођена немаштином поверава га на даљу бригу и старање тетки у Вишеград. У том градићу на обали Дрине завршава осмогодишњу школу. Гимназијске дане проводи у Сарајеву. Словенску књижевност започиње студирањем у Загребу, па наставља даље у Бечу и Кракову. Пошто се јако млад обрео у покрету националне орјентације "Млада Босна" окусио је суровости затворског живота. Завршио је студије и стекао докторско звање. Докторирао је на историји у Грацу 15 маја 1924 на тему "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине". Био је дипломата између два светска рат у Риму, Букурешту, Мадриду, Женеви, Берлину. Избијање Другог светског рата затиче га у Берлину на посланичкој позицији. Пропашћу Краљевине Југославије напушта дипломатске воде. Тада изабра да се посвети само писању. Одликовало га је као писца богатство стваралачке маште. Поседовао је суптилну осећајност при писању. Имао је изванредну моћ опажања унутар света који га окружује. Био је почесто склон одласку у скривене дубине унутрашњег размишљања и солилоквија свог. Писао је и поезију, али кратко. Поезијом је и започео своје књижевно дело. Највише је волео писати есеје, приповетке и романе. Писао је критике, путописе, а доста је и преводио. Теме је тражио у најтананијим и најскривенијим дубинама људског постојања. Највише пажње посвећивао приликама и стањима у Босни и све три религије подједнако третирао. Године 1961 уврштен је у добитнике Нобелеове награде за књижевност, тог 26-ог октобра. Био је ожењен Милицом Бабић, која је била 17 година млађа од њега и бавила се позоришном костимографијом. У брак ступа тек 1958. Своју приватност држао је далеко од очију јавности. Имао је мноштво пријатељица и жена којима је слао писма и она су сачувана. Доста пажње у свом писању посвећује женама. Позната је његова загребачка љубав и симпатија осамнаестогодишња ученица Евгенија Гојмерац. У подужој вези био је и са књижевницом Зденком Марковић, која је била 8 година старија од њега. Године 1926 постаје члан Српске краљевске академије, 1951 и 1953 постаје члан ЈАЗУ и Словеначке академије. Године 1962 и 1964 постаје почасни доктор Универзитета у Сарајеву и Кракову. Упокојио се 13 марта 1975 у Београду...