понедељак, 29. фебруар 2016.

ЗАЛАГАОНИЦА ТИШИНЕ...



Пустила пустош тишине 
своја небеса уместо крви 
наше, реку кишнице на 
дланове млохаве од те
неосетности свеколике, 
а ми као безосећајни 
не осећамо више постојање, 
ту где капи сузне у погледу 
ватром још дотичу све те 
саблазни њиховог немог
препознавања и ми даље 
обучени наизврат, као између 
млохавог длана и неба, 
кад већ умирати морамо,
покидани покорно трајемо
у залагаоници тишине ове...

ПТИЦЕ У МЕНИ ЋУТЕ...



Гледам у ноте сасвим ослобођена 
вражијег искупљења и покрет 
укочене оловке док постојим 
после борбе срећна...

Почнем неодређено и ретко свраћање 
у песму и велелепно тражење 
недовршене мисли под необично 
млаким свитањем...

Туге су небројено фине и 
осетим сву ту необичност 
ужурбаности тамо горе 
где још усхићење клизи 
безмерним моћима...

Камен тешко укочен 
ближи се оној 
растављености описане 
непорочности на вратима 
духовне гробнице...

Ведрина празне жалости 
покреће душу равног 
надања и незгодна су 
питања ко мучна буђења 
скучена од бола...

У свему немоћ, рушевине и 
гомила припростих очију, 
а после очајне причести и 
ваздух је поцрнео...

Птице у мени ћуте 
преплашено и пакосно, 
напрежем се са муком 
без очекиване вечности 
док не умукну тишине у мени...

недеља, 28. фебруар 2016.

ПРОМЕНИ ТОК...



Кретали смо се ваздушним путевима,
предузимљиво и безосећајно 
и летели без одметничке посаде, 
храбро скривајући блискост незнатног жубора,
што се по рубовима нашег срца разоткрива 
у присности и овог јутра...

Морали смо одолети снази челичне жудње, 
Ти и Ја, као две зараћене стране 
и дај да окончамо ову мучну ћутљивост 
вечери у назнакама будућим...

Чујеш ли пролазе авиони 
и над нама отвара се осовина 
другачијег света у коме је 
лепа месечина, док лагано 
ветримо голу кожу, очешљани, 
покисли, поносни и горди...

Око нас обрћу се речи, 
где више није допуштено 
признати да смо за неправду 
вазда рођени и њоме вођени...

Пребрзо смо се прилагодили 
безличности овог галактичког 
пространства, без жаљења, 
милосно растужени и заплетени 
у осматрање звезданог јата...

Усуди се и утисни прахом 
без повлачења и наше лагане душе 
у тај олујни пешчани ковитлац 
ове помрчине и промени ток 
догађаја наших...

четвртак, 25. фебруар 2016.

POEZIJA - akrostih...



Pritajena prijatnost duha
Otmenost otresita srca
Emotivnost eterične duše
Zaigranost zagledanosti oka
Imaginacija igranja rečima
Jasnost jasnoće stiha
Asocijacije akrobacije sluha...

И РЕЧЕ ЧОВЕК...



И рече Човек: нисмо се оваплотили да васпоставимо Правду; и тако начинисмо управо онако да се погазимо подједнако и у рату и у миру (1 Моја 3, 23)...

И Човек створи из дубине свога срца немогућност изрицања велике тајне Љубави; и остави у букету крупних животних Истина све људске мисли преображене у бесмисао и сва осећања у заборав (1 Моја 3, 19-22)...





среда, 24. фебруар 2016.

ЈА НА РЕЛАЦИЈИ ТИ...


Ништа сам посустало 
у бескорисности овој 
ЈА реч што залута 
у пољупцу уста твојих 
и чему да ТИ користи 
ово моје стиховно трње 
што не буди љубави све 
своје долично ућуткане
и чему ова маштарија 
кад сам ЈА она која 
не љуби душу твоју 
и делимично спознах - 
ЈА сам опет и опет
она из које не точи 
веселост некатнутог срца...

LJUBAVNA...

Neću ti dati srce nežno i ruštavo neću ti dati ni dušu svilenu i celu neću ti ležati na rukama od pruća živeću daleko od tebe i snova i otići ću uspravno ko nova i znaj neću plakati ni zbog tebe nikad Ja...

уторак, 23. фебруар 2016.

ПОДЛОСТ



Препознаћеш
жалосне
ћутљивости
моје
и
скончало
клонуће
без
благодати
све
те
смућене
обичности
расположења
под
мрачном
одузетошћу
говора
док
расејаност
немоћи
навире
надом
поражене 
подлости...

понедељак, 22. фебруар 2016.

УСАМЉЕНИ АСКЕТА



Прекинимо драгоценост бисера
и пронађимо одушевљење
без изучавања поука
препознајмо место живота
без послушања
у јереси крштени
својевољно гладни познања
отрованих рана
и славља
дотакнути дивном мелодијом
у време великог ревновања
ко усамљени аскета
мртав у свету
одложимо покојање
за сутра
ту неразумљиву нелагодност духа
поднесимо непријатност страсти
у простоти бесконачног неспокоја
раслабљени од лењости
у неизрецивој сујети дрхтаја
сећањем да смо прах и блато
у весељу непостојани
у мудростима овим незнатни
својевољни да се омрзнемо тако
без мириса и слуха
непокорни
што порушисмо неумереност
у трпљењу млитавих идеја
лишени обиља
пред језиком злога
док расуђивања наша ричу
ко изгладнели лавови у дивљини
корисно смо горди
и незасити
јет то љубави уобразиља
страсти нам још распламсава
да Дух Свети не пребива
више икад у нама...


недеља, 21. фебруар 2016.

4 СТРОФЕ...



Угушим  гуликожама у инат, 
Ја која добро знам ту жеђ за  
површностима да превагам, 
као оно исцеђено знање, па 
све могућности крхкости 
променим као вечности бреме...

Измерим растојање мелодије 
и унутрашњег гласа, неизбежно 
и неизбрисиво, у свом том 
неспојивом нестајању Вас и Мене, 
у гомили, где постепено 
понестаје огња људскости...

Осетим запах хладноће и бола, 
Ја тугом остварена и отровом 
ћутње и слутње отргнута, ко 
прелистане стране књиге, 
противно распознавању кише 
што вековима од искона лије...

Сажимам своје 4 строфе ове,
својствене данашњим сликама 
сугестивног гнева у беззвучном 
часу, као у потонулом песку, кад 
убедљиво укрстим хитац у лету...

ЕМОЦИЈЕ... ОСЕЋАЊА... СЕНТИМЕНТИ...


Свако наше субјективно сазнавање и реаговање на дешавања унутар свог тог спољашњег света реалности - подстакнуто јесте некаквим емоцијама...  Реагујемо ли покаткад исправно свом том прикупљеном количином својих "свесних доживљаја"???...
Јесу ли сва та "једноставна осећања" наша, пријатна исто онолико колико су и непријатна и зашто???...
Колико јесте опасно запасти у оно тобожње стање афекта, а то јесте све оно када се "нагло јавља, великог је интензитета и има буран ток, мноштво беса, паничног страха или бескрајне радости"... И тада ето га стање познато као "сужење свести" и тада човек постаје сужањ свих својих необузданих нагона и жеља... Потребна јесте нека врста "пражњења" кажу, но само онолико и онда, ако све то неће начинити некакву штету код оног другога и другачијега... Уколико свој афекат не "иживте" - пазите се упозоравају - стрефиће вас такав психосоматски поремећај безизлазности своје...
Каквим бојама бојите своја расположења, онакав ће вам бити обојен и емоционални живот Живота... Но такође спознајте какав сте то тип личности и ком темпепаменту припадате пре свега тога...
Сентименталност... Емоције... Осећања... Све то јесте довољно различито и није исто иако тако често помислимо... Нашим сентиментима везујемо се за некакав објекат, који може бити предмет наше љубави или мржње... Ти сентименти се могу јавити када на објекат помислимо или се на неки начин са објектом сретнемо... Тако у мозгу остаје неизбрисив траг, који је добро урезан као белешка о идеји љубави или мржње према том нашем објекту... Довољно је на објекат само помислити и ето одмах се том чудном активацијом упали црвена лампица суноврата... И док су емоције тренутни доживљаји, сентименти су она врста трајног некаквог доживљаја... То су читави системи неизбрисивих можданих трајних трагова и то неизбрисиви ичим... 
Услед повећане количине афекта, човек може доживети и "емоционални шок"...
Постићи нормалну и чистоту емоције како би се постигла снажна равнотежа и баланс хармоничности био би циљ... Но, далеко смо покаткад од свакога циља...
...


петак, 19. фебруар 2016.

ИЗ ЗАКОПАНЕ ДУШЕ...



Близу прокрченог пута, збира се особено жељено биће, слично забележеној поезији у кади, ту где говор понекад ослика цело пространство закопане душе...

Живе су слике усклађеног свеобухватног ритма и готов је тајанствени свет за другачију радост у несналажењу необичне димензије јутра...

Остале су изузетне доследности у чудесним настојањима и вечита мисао ослобођена од обичне упитаности поднева...

Помислим на шапат и одважим се завирити у нове самоспознаје своје и ноћас...

Вратим се на врата свога срца  у предвечерје и загледам се једаред у капи фебруарске кише што брижљивом сеном изнутра читају молитве дана...

Ти кишни путници туку без зазора и опет чујем шапат живе воде у исказу хвалећи радост у часу што хоће доиста да све спозна...

понедељак, 18. јануар 2016.

О БОГОЈАВЉЕНСКОЈ НОЋИ 2016-е...



И ове 2016-е о Богојављенској ноћи, желим да спознам сав ужитак праве истинске среће и богаства душе и срца.
Желим да осетим сву ту срећу и радости преиспуњеног живота, па зато отварам руке и грлим за своје ја оно најлепше изобиље које ми долази и ове 2016-е године најлепше до сада.
Дивно се осећам овако срећна и свим могућностима правим и добрим пребогата.
Дивно је привући сву ту количину доброг и лепог.
Сада је моје најбоље време оно право са много позитивне снаге.
Моји извори су непресушни и ја са успехом постижем све најбоље.
Много је правог задовољства и ја оберучке уживам и живим сва искрена задовољства.
Пожелим сво то изобиље праве и искрене љубави и отвореног срца пуштам љубав да се са лакоћом прими у мом добром срцу и да израсте у нешто велико и лепо.
Мењам се и уживам у свакој промени на боље и корачам храбро у напредак.
Безбедна сам, заштићена и вољена.
Све што ми доиста треба, то ми стиже у прави час, у право време  и ја пуштам великим изазовима да орадосте срце моје.
Све ме воли и све ме подржава и ја постајем достојна све те количине љубави.
Дивно је кад волим и кад сам баш толико вољена.
Моја вера извире из вечне љубави.
Сва моја прихватања и сва моја везивања за некога или нешто су препуна разумевања, прихватања, љубави и поштовња.
Где год да се окренем проналазим мноштво љубави и радости.
У свим својим везаностима ја се осећам равноправно.
Живим у свету у коме све јесте добро.
Ове 2016-е је моје право време.
Много је љубави у мени и око мене и ја сву ту љубав са радошћу примам, прихватам и дочекујем.
У љубави ја се најбоље развијам и растем.
Превазилазим са спремношћу и спретношћу сва своја ограничења.
У свим тренуцима живота уживам и тако ја одлучујем овде и сада.
Доносим све праве и најбоље одлуке.
Све што ме спутава и ограничева пуштам од себе и ослобођено корачам даље.
Опраштам свима, јер желим мир у себи.
Мој живот је моја одговорност.
Развијам се по својој одлуци.
Све непотребно одлази од мене.
Ова 2016-а је моја најобоља и највећа шанса.
Опраштам и развијам се за нешто веће и боље.
Моја снага почива у моћи праштања.
Ја волим себе.
Желим да се осећам добро.
Желим да испоштујем све своје одлуке.
Желим могућности кроз које ћу урадити нешто корисно, велико и добро за своје ја.
Живот ми нуди добро, а ја животу одговарам нечим лепим и узвишеним.
Самостална сам у доношењу својих одлука.
Одабирам за себе само оно што ме усрећује.
У мом животу све је савршено, потпуно и цело.
Прихватам своје ја, као јединствено и непоновљиво биће.
Ја ћу ове 2016-е засијати својим пуним сјајем.
Живим живот радости и својих снова.
Моје мисли су позитивне и подстицајне.
Ја сам здрава и заљубљена.
Пуна сам енергије и одушевљења.
Проналазим све више времена за забаву.
Ослобађам се прошлости.
Мој живот је забаван и узбудљив.
Пуна сам радости, живота и полета.
Заслужујем све што је добро.
Отварам се ка изобиљу и просперитету.
Ја привлачим сво то обиље доброте и лепоте.
Смирена сам и пуна самопоуздања.
Спавам мирно и устајем радосна и срећна.
Осећам се одлично.
Све моје ћелије савршено раде у хармонији.
Тело ми је снажно и здраво.
Све у мени ради као што треба.
Храним се здраво.
Имунитет ми је јак и здрав.
Проналазим неопходне изворе исцељења.
Отворена сам у показивању својих осећања.
Заслужујем и прихватам љубав.
Љубав коју дајем враћа ми се вишеструко.
Дружим се са позитивним људима пуних духа.
Путујем на нова и егзотична места.
Мој дом је пријатно место препуно удобности.
Слушам своју интуицију и верујем јој.
Ја сам захвална и са захвалношћу прихватам сва чуда која долазе у мој живот.
Ја сам благословена благословима услед којих се добро развијам, растем и узрастам на боље и ове 2016-е године о Богојављенској ноћи.
Амин - нека тако буде.

субота, 16. јануар 2016.

ЖЕСТИНА СРЦА...



Певати, сневати, а не дремати
и писати са таквом жестином
срца и опијеношћу песму у коју
као да хтедосмо уплести све те
ноте, бујање и буђење првог 
цвећа после зиме дуго, сву ту
експлозију најдивнијих боја
залепршаних још од јутра, тај
склад и ту хармонију испеваних
мелодија и гласно изговорених
речи, у хировитости нашој
таштој вештином трубадурског
звука, само да осетимо чар и 
узбудљивост најчистије љубави,
певамо ли опет стих онај дуги
недопевани стих у свом том
каскању и тражењу, ако икад
нађемо кључ нашег певања и 
сневања, одвећ мали да би били
само једноставни и одвећ стари
да би били најзад савршени... 

петак, 15. јануар 2016.

ПЕСМА...




Схватити несвесни ток 
изражен кроз песму 
преко немогуће границе 
непознатих супротности 
осуђеног стила ту где 
читаво једно време 
дроби одлучно угашене 
нијансе плаве зене...

Јесмо ли сигурни кроз 
наречје споменуто и 
прихваћени пречицом 
за далеко време и бреме...

Учиним тако време 
задатим болом кроз 
препознатљив поглед 
ратоборним животом...

Музика броји стихове 
и неограничене књиге 
услов су туробног плеса...

Тренутак изненађења 
и обесхрабрени несклад 
помало луцидног дијалекта 
стане са своје стране 
ту где су белешке драж 
читалачког поступка...

Уствари тражим закључак 
на крају убедљиве песме 
где богата нејасноћа 
успоставља динамику 
између смисла и 
језгра његове поезије...

Ја неприлагођена казивања 
претачем и даље у песме...

петак, 8. јануар 2016.

BUĐENJE...






Reči neprepoznatljive i

potrošne ne oblikujem više

i postojanje prohladno srećno

razaberem u ove sate

prepoznate opet unutar mene

i osmehnem li se

pričanju besmislene sete

ili to šapat tišine zimske 


prepoznam kao tek

blaženstvo dobro ishvaljeno u

dotoku jednostavnosti

prepoznate opet unutar mene

i osmeh se vine bez

oslonca u sutrašnje postojanje

nemogućeg čekanja i buđenja

drugačije moje pesme...

четвртак, 7. јануар 2016.

ЈАНУАР...



Недосањане недостижности речи 
доносим нека се у Истини огледну 
без остатка мене као кроз то
постојање немог одабира Среће
ту где предивно хладноћа јануарска 
празничне туге начне и увије у 
разлетеле капи неухватљиве 
непоновљивости неспокоја из мене...

Промени посматрање свог редоследа
и дисање па врати наслеђене сете 
оне ретке на папир занемео од мраморне
тишине јануара што мили преплављен
као врисак згуснуте зиме унутар мене... 

Сети се новог удаљавања лета од старог
задовољног себе ту где промиче твоја
неиспитљивост тражења и кост још
увек отупљена од приче оглодане...

Памти урезано време у вене и пусти
нека чујност твоја кораком чудности
крене без срама и простом свитању
свом опрости надимање још од давно...

Слутње се лагањем буде без предаха
и нисмо у блаженство погружени тише
ту где реч препознатљива као освета
зашкрипи онако без обзира пустим
постојањем ружног сазнања мене...    

понедељак, 28. децембар 2015.

АУТОПОРТРЕТ...





Ја сам мешавима у кругу боја
мртва природа са јабуком
концерт анђела у летње вечери
замућени тон и плави чамац
површина иконе и композиција
пејзаж и лажно огледло
импровизација и меланхолија
мистерија 
спољашњи и унутрашњи облик
глинена скулптура и керамичка посуда
рањена лавица и птица у лету
статуа Коре
ваза геометријског стила
линија и женски акт
фотографија и слика
детаљ са фасаде
Венера
тањир и супа
мироносица на гробу
света ратница
рељеф на постаменту
аутопортрет
цвет и занос
фреска на таваници римске виле
жена у белом
карикатура
Сервантесов Санчо Панса
отета Ребека
лежећа фигура
покретна лутка гињола
виолина и крчаг
развојни стуб и еластичност
стамбени пројекат и буђење
заклано јагње 
сиви дан и један детаљ...

недеља, 27. децембар 2015.

ШИРИНА НЕ УМИРУЈЕ...



Можеш преврнути моју кожу 
са два лица, но у овом 
тренутку нећеш наћи тамо ни 
зере оне старе чежње...

Можеш ме газити чизмама 
као да сам речни шљунак 
и то нека ти буде додатно 
занимање...

Намерно изазивам твој бес, 
твоју срџбу и јарост твоју...

Твоје руке долазе да опет
осиромаше моју доброту...

Ја вечити круг испаштања, 
али не и слабости праштања...

Насилно скрајнута моја 
душа је дирнута количином 
твоје непропорционалне љубави...

Не стижем у скрушеност 
да се погрузим, јер ти ме газиш...

Ништавна и празна 
на изглед јесам ли...

Ја нећу ронити у бескрајне 
тишине као некада...

Воде више нису 
прозирне и чисте...

Срце је тврдо...

Тамни су моји примери...

Ширина не умирује...


посвећено жртвама насиља

МИСАО ЈУТРА...



Нећу се пресамитити од бола под 
суновратима протутњалих надања...

Празнина окачена над уснулим 
пљуском неспокојем још спава...

Нељудски обриси једнако 
излазе пред моје очи...

Душе су погане у моменту
претпоставки од живота...

Видим пораз и затворен пролаз...

Нечујна меланхолија најзад
блаженом ће се једном звати...

Затрпано сунце под згариштем
уплаканих вихора и пустош...

Омаловажи моју главу доведену
пред омамиљиву мисао јутра...

Потрвено време гута своју децу
те убоге лешинаре прекројене
сипљиве потанке савести...