Безазлено дечаштво... Дани проведени у соби, у ишчитавању књига и решавању ребуса... Повазадн размишљање... Одлична моћ памћења... Брзо сте све схватали... Нисте знали дуго шта одабрати као будући позив, па сте започињали све и свашта... Но, десила се једна "случајност" (срећан низ околности), која вас заправо усмерава куда тачно даље... О чему је заправо реч...
ММ: "Живо сам се заинтересовао за хемију, да сам чак инсталирао у соби хемијску лабораторију... Наш добри професор хемије умире, а замењује га лошији професор, који није изводио експерименте... У четвртом разреду реалке почели смо са изучавањем алгебре... За професора долази нови директор Фрања Дивић (математичар од струке), који је на немачком објавио своју распарву (о основним рачунским операцијама општим бројевима) и то дело сам касније нашао у библиотеци Бечке технике... Он је већ на првом часу запазио мој таленат, па ми рече да сам изванредна математичарска глава, какву још није срео у својој каријери... Тако је математика (нарочито дескриптивна геометрија) постала мој омиљени предмет"...
Но, интересовање за математику код вас опада, када професор Дивић умире... Одмах проналазите нову љубав - музику... Биле су вам лепше и живахније мађарске чардаш песме, додуше и лирске песме, од свих српских тадашњих кола и поскочица... Каква осећања је у вама будила и изазивала музика?...
ММ: "Лепа лирска музика, дирала ме право у срце... У мојој души, рађала су се угодна и пријатна расположења... Све ми је било лепо и весело... Осећао сам неку врсту одушка... Заволео сам оперу... Био сам опијен лепотом оперске музике и певачком вештином њених певача... Та музика зујала је у мојим ушима... Струјала је мојим венама... И данас имам јако развијену љубав према музици... Музика је засладила већину мојих животних тренутака... За мене тенор беше најлепши и највише цењени мушки глас... Мислио сам да бар постанем салонски певач... Но, ти моји музички слатки снови, брзо су се распрснули као мехурић од сапунице"...
У реалку стиже нови млади професор (стар свега 28 година) доктор филозофије математичар Владимир Варићак, који је разоткрио ваш таленат за егзактну науку... Он вас је научио да мислите егзактно и да се изражавате крајње јасно... Он је код вас развио математичку довитљивост... Ту сте задобили још додатне полетне самоуверености... Научио вас је да будете и самоуки... Реците нешто и о вашој лењости, која вас је такође пратила...
ММ: "Волео сам самоћу и тишину своје собе... Читање и писање... Размишљање... Излежавање на дивану... Маштање и сањарење... Нисам волео много да се крећем... Телесна лењост развила је моју мислилачку природу... Заволео сам науку... Научнички позив ми постаде најзанимљивији и најлепши од свих могућих занимања... Учење беше мој слободно изабрани пут у будућност"...
Али, ту вашу самоћу коју сте толико љубили, пореметила је изненада једна лепа девојка, тачније њен поглед, бачен као Купидонова стрела... Је ли то тачно???...
ММ: "Име и презиме те младе даме прећуткујем... у наставку приче, зваћу је само Ђулијета... Била је нежна... Сјајних враних очију... Кестењасте злаћане косе... Витка... Гипка... Једном речју - газела... Видео сам је марта 1896-е... Био сам задивљен том лепотом... Она ме кратко погледала и тај ме поглед погодио равно у срце... Купидон заиста баци стрелу"...
Ваши даљи сусрети и сусретања...
ММ: "Сретали смо се и размењивали ћутке погледе... Било је за то доба недопустиво да јој приђем, да је ословим или да је поздравим скидањем шешира... Дискретни поглед, био је све и свја у том моменту... Пратио сам је крадомице док је одлазила на часове клавира... Виђао сам је и у трамвају... И даље смо разговарали само очима"...
Ви као да сте се заљубили и то безгранично...
ММ: "Заборавио сам на све остало... Све док је нисам ухватио у "неверству" (у трамвају је са другим момком размењивала погледе)... Био сам окамењен... Урлао сам саркастичним болним смехом... Можда сам је и преплашио... Био сам разјарени Отело... У мени се све преокренуло наглавачке... Срушио ми се свет... Позеленео сам од муке... Исплакао сам море суза... Целе ноћи ока на око, нисам склопио... Изјутра сам започео ново поглавље живота... Младу кокету више нисам погледао... Чак сам одбио и позив на помирење у витешком духу... Но, за Ђулијетом сам још дуго тужио"...
Били сте добар математичар, а "слаб" историчар... Ближила се матура, а свима је историја била нешто попут Ахилове пете (слаба тачка)... Писмени део полагао се управо на ваш рођендан 28-ог маја... Задатак из матерњег језика на тему "Историја, учитељица живота"... Тај ваш рад, ипак је показао да поседујете велико знање из историје... Матурирали сте, а онда?...
ММ: "Осетио сам се као и сви - ко пуштен с` ланца... Осетио сам се ко птица пуштена из кавеза... Слободан... Пошао сам у механу... Пило се пиво, а онда смо све то пресекли љутом ракијом... Запалили смо и прве цигарете... Тај смрдљиви дим, беше наш тамљан слободе... Купили смо штапове за шетњу... Добацивали смо шипарицама у пролазу... А један фратар беше слуђен нашим "непристојним" понашањем... Водио сам друштво код себе кући у Даљ... Потом смо се вратили у Осек... Наставили смо са пијанкама... А онда смо се разишли на све 4 стране света... Већину другова никада више нисам видео... И ево после 53 године, не знам има ли још живих"...
Одмах по матури, долазите у Београд на Велику школу, за време напредњачке владе Стојана Новаковића, на матурантски састанак са још два друга, на коме је донета резолуција да се борите за остварење узвишених народних идеала... Професор хигијене Милан Јовановић Батут све вас је измерио на кантару... Ви сте са 53 килограма били најлакши (а нико није слути да ће баш трај "најлакши" за 25 година постати редовни професор Београдског Универзитета)...
ММ: "Тада у Београду у трамвају видео сам Змаја... Нисам се усудио да га поздравим или ословим... Изашао је на Теразијама... Истог дана видео сам и Стевана Сремца... После два дана, кренули смо са Љубом Јовановићем возом до Крагујевца да обиђемо Србију (Таково, Жича, крушевачка Лазарица, Љубић)... Знао сам да се велике идеје могу изродити и у уским срединама и да величина колевке не одређује судбину новорођенчета"...
На Калемегдану сте се са великим поштовањем поклонили пред спомен обележјем Ђури Јакшићу... Чак сте се на једној гозби замерили Љубомиру Клерићу, баш око Ђуре Јакшића и очитали сте му праву буквицу...
ММ: "Да... Нисам могао да издржим... Назвао је Јакшића бекријом, пијандуром и пропалицом... Плануо сам са великим жаром и на врло леп начин издекламовао хвалоспев у част Ђуре Јакшића... Тиме сам задобио велике симпатије Богдана Гавриловића, који је од тада бдуним оком почео да прати све моје будуће кораке"...
Како сте проводили време до одласка у Беч, који се све више примицао и приближавао...
ММ: "Била су то меланхолична расположења... Више тужна, него радосна... Нисам знао узрок те туге... Био сам на прекретници животној... На раскршћу... Душу ми је раздирала сета... Сентименталност и сањарења... Тражио сам лек у читању... И баш прво узмем да читам Гетеовог "Вертера"... Гутао сам слова и плакао... Уследиле су Шилерове драме... Места која су ме одушевљавала подвлачио сам оловком... Читао сам тог лета, Гетеовог "Фауста" и Шекспиров "Ромео и Јулију"...
Да ли сте заборавили на музику у тим моментима?...
"Не... Музика је потресала моју душу... Решио сам да пођем на технику у Беч... Знао сам, да је електротехника најмодернија и најплоднија грана инжењерске струке, па сам још у петом разреду реалке одлучио да постанем електроинжењер... Поколебао сам се оног часа, када сам заволео математику... Рођак и добар друг Веселин ме ипак убедио да је Бечка политехника бујан извор математичког знања... Одлучио сам да пођем у Беч и будем ђак чувеног професора Емануела Чубера (Чеха), који беше најбоља глава Бечке политехнике"...
Отишли сте 5-ог октобра 1896-е У Беч заједно са Веселином, чиме је уствари започело ново поглавље у вашем животу... То причање полагано отварамо сутрашњом причом, овог нашег пребогатог случајно започетог фељтона...
Нема коментара:
Постави коментар