Некада сте трску из Нежидерског језера уграђивали у своје армиранобетонске таванице, а сада је ту у варошици Нојсидел био смештен заточенички логор држављана Србије, међу које сте били увршетни и ви. Распоредише вас у категорију интелектуалаца. Са вама се тада у логорској соби нађоше: 3 глумца загребачког Казалишта, 4 правника загребачког Свеучилишта, по један: фармацеут, типограф, трговачки помоћник и келнер - бивши робијаш Панта, који је додат вашем друштву као послужитељ.
"Међу глумцима био је првак загребачке драме Бора Рашковић, кога сам знао још из детињства и Александар Бинички, брат капелника музике краљеве гарде, мој познаник из Београда. Робијаш Панта беше изванредно меког срца. Она 4 правника били су Црногорци - симпатични и интелигентни младићи. Смештај беше добар и добро смо храњени. Имали смо слободу кретања у кругу логора. Лепе јесење дане проводили смо шетајући по дворишту. Посматрао сам јата дивљих гусака. У соби смо играли домина или шаха".
Логорски дани били су једнолични и монотони. Чамили сте у свој тој неизвесности. Најгора беше беспослица. Нисте знали за шта да користити своју мисаону машину (мозак), која није саздана да би била у неактивном стању. Бринули сте за Тинку. Ваше мисли постајале су све тамније. Више вас ни шах није могао разонодити, па престајете да га играте. Завидели сте пекарима и куварима на занимању. Услед снега биле су онемогућене и шетње по дворишту.
"Поче да ме мучи бесаница. Од ње је још патио Бора Рашковић. Пред Митровдан позваше ме у канцеларију Управе логора. Укопах се кад угледах Тинку. Заплакасмо обоје. Рече ми да ће мољакати за моје ослобођење, па ако треба и Фрању Јосифа лично. Њена посета омекшала је моје срце, које је почело да тупи. Унела је зрачак наде у моју душу. У мени се одвијала борба између очајања и наде. Осетио сам сву тежину робовања. И Тинкина писма из Беча била су малодушна и тужна. Логорски живот бивао је све тежи. Харала је болест и смрт".
Тинка је у Бечу радила на вашем ослобођењу. Када је за ваш положај испричала професору Чуберу, он беше запрепашћен. Чубер је имао зета хабзбуршког надвојводу и везе у високим војним круговима Аустрије. Мада се вама чини да је у томе извесних заслуга имао и капетан Чобан, пореклом Србин, ађутант аустријског министра рата Кробатина. И ујка Васа је отишао истим поводом у Пешту мађарском министру-председнику грофу Стефану Тиси. Ваша молба је уважена и ви сте пуштени из заточеничког логора. Допуштено вам је да живите у Будимпешти.
"Пуштен сам из логора на католички Бадњи дан 1914 са толико срдачности. Дозвољено ми је да живим у Будимпешти. Опет сам стајао на обали Дунава - свог највернијег пријатеља. Дунав беше леп и мио, што је умиривало моје усплахирене живце. Од заточеника опет сам постао научник. Стигла је и Тинка. Она седе за клавир, а ја за сто. Окупљали смо се у кафани "Континентал" у близини Парламента. Долазио је ту: ујка Васа, Едо Лукинић, Светозар Прибићевић. Одлазио сам у мађарску Академију наука, у тај храм и светилиште, да окрепим душу и веру у истину. Била је то моја радионица за научни посао. Одлазио сам и до Централног метеоролошког института".
Са Тинком сте одлазили у пештанску оперу. У Пешти Тинка остаје у благословеном стању. Ратне догађаје пратите из штампе. Ваша мајка је 1915 преминула у Даљу на Аранђеловдан, у 59-ој години живота, после дуге и тешке болести. Нови очај. На католички Божић 1915 родио се ваш син, кога је након 3 месеца крстио ваш кум Едо Лукинић. Име је добио по вашем поочиму ујка Василију. Имање у Даљу морали сте продати.
"Још у току 1915 довршио сам у његовим главним цртама рукопис свог дела писаног на немачком. Опет сам био без духовног занимања. Објави загребачка Југословенска академија у своме "Раду" једну моју расправу, а потом још неколико захваљујући Гаври Манојловићу. Те расправе објављене за време рата имале су ограничен круг читалаца. Светски рат ме је присилио да дело не распарчавам, већ да га објавим у целини".
Прерађивали сте дело у миру и без журбе. Половином 1917 дело беше довршено. Послали сте дело Чуберу на оцену, које затим Чубер шаље свом издавачу на штампање у Лајпциг, тада највеће издавачко предузеће за дела математичког садржаја. Почетком 1918 дело је стигло на у ред за штампање, али хартије није било довољно. Тај посао је преузело друго предузеће у Берлину. Убрзо добијате и један посао.
"У Пешти је живео архитекта Милан Харминц, Србин словачког порекла. Пре рата сазидао је нову велику зграду "Текелијанум". У то доба повери му један много богат Словак да на најлепшем вису планине Татре подигне модеран санаторијум за грудоболне. Била је то раскошна и модерна шестоспратница. Харминц пројекат односи статичару Вили Обристу Швајцарцу. Но, он се уплашио тог тешког задатка и препоручио је мене. Прихватио сам посао, а већ 1 децембра 1917 био сам на градилишту. Тинка је оболела на плућима, па се лечила на Високом Татру изнад 2600 метара, чак 3 месеца, где се и излечила у старом санаторијуму у близини кога је ницао овај нови. У Обристовом бироу радио сам још неке компликоване пројекте".
Првог децембра 1918 проглашено је особођење и уједињење у Државу СХС. Примирјем у Компјењу рат је дефинитивно завршен. Желели сте да се што пре вратите са породицом у Београд. Вратили сте се удобним путничким паробродом "Гизела", на којој се вијорила енглеска застава. Била је то она иста бела лађа којом сте пошли на свадбено путовање. Добили сте луксузан салон. У Београд сте стигли 15 марта 1919. Тако се окончао ваш петогодишњи буран медени месец.
"Не цени никога по спољашњости, већ по души његовој! Колико је та стара пословица тачна, уверих се када се из лепе беле лађе, искрцах на савску обалу Београда. Затичем рушевине и бедно стање, а ипак ми је све изгледало величанствено у тим херојски задобијеним ранама. Наш стан беше нетакнут. Отишао сам до Универзитета. Био је у рушевинама. У неоштећеној соби затекао са, пријатеља-проректора Богдана Гавриловића. Велики део професора још се није вратио у Београд, а предавања би почела када се зграда доведе у испарвно стање".
На згради Универзитета била је постављена антена за примање часовних сигнала одашиљаних са Ајфеловог торња из Париза, па није чудо што беше мета бомбардовања. Та једногласна и лакомислена одлука донета без много размишљања од старне челника Универзитета, била је, потпуно се слажем са вама - велика глупост. У каквом стању беше Математички смеинар?
"Полице су биле препуне књига, а на столу је лежао новосачињени инвентар. Бројеви се нису подударали са бројевима старог инвентара, који сам ја лично сачинио. Било је 100 књига више, а ево и зашто. Године 1914, пре избијања рата, добио сам сепарате својих двеју расправа објављених у немачким "Аналима физике". Нисам из разаслао и они остадоше у Семинару. Аустријски сачинитељ новог инвентара заведе сваки њихов примерак под засебним бројем и зато је било 100 књига више. Књиге су биле у добром стању".
Са Универзитета пошли сте даље кроз варош. Срели сте много познаника, али су вам за око западале и старе познанице, посебно она једна коју сте упознали пре Тинке и која вам се много допадала. На Теразијама срећете ујка Васу. Срели сте и Прибићевића. Кога још срећета тога дан у Београду?
"Кума Еду Лукинића, који тада беше министар Пошта и телеграфа. Барона Јоцу Рајачића који ме поздрави и саопшти ми да је мој очински дом у Даљу остао неоштећен. Затим Гавру Манојловића који ми донесе поздраве од Варићака и позив да дело што сам написао за време рата, предам Академији на објављивање и то на француском језику".
Ваш повратак у Беогард прославили сте једном вечером у вашем дому, на коју позивате ујку, кума и Прибићевића. И баш том приликом Прибићевић вас позива у своју странку на место народног посланика. Прибрали сте се, испразнили чашу и рекли - шта?
"Много вам хвала на вашем поверњу и пријатељском осећању према мени. Пошао сам другим путем којим ме воде моје способности или моја љубав. Наука је моја законита жена, њој ћу остати веран целога живота. Остајем и даље неполитична личност".
Нека се и овим вашим дивним речима, сада, као и онда, заврши наш данашњи разговор... До сутра... Идем да наставим са ишчитавањем синоћ започетог вашег предивног дела "Корз васиону и векове"...
Нема коментара:
Постави коментар