Једног дана у јуну 1898, на измаку летњег семестра, из Универзитетске библиотеке, изађосте у двориште и тамо разгледасте статуе профила чувених бечких професора... Враћате се у библиотеку и завирујете у поручену књигу... Биле су то Брандесове критике Шекспира... На повратку кући, идући кроз парк, опијени мирисом липе, сели сте на једну клупу... Размишљали сте о Шекспиру - том књижевном генијалцу... Били сте потрешени његовим драмама... Но, као будући инжењер, опет сте брзо окусили опорост на неким предавањима...
ММ: "Да... Предавања о грађевинарству, а то је главни предмет треће године... Та предавања била су ми досадна и чинила су ми се безначајним... Беше то предмет предузимача, а професор нам је објашњавао како се меша малтер... Но, о енглеским клозетима говорио је са пуно респекта... Осећао сам одвратност према техници... Мене као инжењера чекала је нека провинцијска варош и претрнуо сам на помисао да осатвим Беч и одем у паланку... Беч - тај духовни и уметнички центар Средње Европе, препун библиотека правог духовног блага из целог света... А тек музеји и музика најбоља на свету... Беч у коме су свој век окончала 3 највећа композитора света: Хајдн, Моцарт и Бетовен"...
У Бечу су живели Доситеј, Вук, Бранко, Миклошић, Јагић и Решетар (професори Бечког универзитета)... Често сте одлазили у Бечку оперу и то вас је одушевљавало... Опчинила вас је лепота и лепе ствари... Кажите мало о том појму лепог и лепоте...
ММ: "Свет је препун лепих ствари (тих духовних блага), једино што човек не успева да у њима и ужива, јер није увек кадар за то... Да би уживали потпуно у делима уметности, неопходна је припрема, време и труд... У галерији слика Бечког уметничко-историјског музеја, посматрао сам слике све док ми њихова изванредност не би пукнула пред очима... Увек сам се враћао пред слику Рафаелове "Мадоне", јер управо та слика беше она која ми је увек разгаљивала душу"...
Открили сте изненадно тај чаробни и тајанствени шапат бечког камења што говори...
ММ: "То камење говорило је узвишено и складно... Била је то нечујна музика виших небеских сфера... Нисам разумео, али сам осетио акорде те симфоније... Нисам био упићен у готику, а зна се да су средњевековни мајстори чували строго своју еснафску тајну... Но, у тим готским грађевинама постоји врста хармоније... Постоји равнотежа између сила земљине теже и тежње тих неимара ка небу... Она је морала бити изграђена на принципима статике"...
Ковали сте лепе планове за будућност и нови живот, а на трећој години студија, тежили сте ширем образовању... И даље сте посматрали бечке грађевине, но овога пута пажљивије... Почели сте да проучавате архитектуру...
ММ: "Из књига сам се упознао са свим лажима коришћеним у архитектури, почев од лажних материјала... Посећивао сам бечке музеје и галерије слика... Био сам на страни старих уметничких праваца... Дела старих мајстора не могу се поредити са новим шареним платнима ни издалека"...
У то време у Бечу живи и ствара наш сликар Паја Јовановић, а његово платно "Германска помама" изазива велику сензацију и добија велику награду... Израдио је Паја у Бечком уметничком павиљону доста слика, међу којима се издвајају мајсторски портрети бечких лепотица... Како сте оцењивали поезију???...
ММ: "И у поезији више сам ценио старе, него нове песме, јер су оне имале трајну вредност, док модерни писци имају привремену вредност тренутне моде... Решио сам да добро упознам класичну литературу, па тек онда модерну... Увео сам као свакодневни обичај (сат-два) да се бавим лепом књижевношћу... И данас ми остаде та добра стара навика, да ноћу пре спавања читам, а уколико тако и не урадим, не бих могао да заспим"...
Читали сте дела Хајнеа, Ростана, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Шилера (и то више пута исте књиге)... И како сами рекосте "дело које се не прочита више пута не вреди да се прочита и једанпут"... Реците нешто о бечкој кафани, као врло важној институцији тога доба и времена...
ММ: "Поред монденских кафана, било је и кафана које су служиле једино читању... Е, те сам највише волео... У једној таквој кафани проводио би одвојен од друштва сваки дан, по сат и више, читајући новине и часописе из целог света... Ту су навраћали само озбиљни читаоци свих сталежа... Прво место међу свим тим часописима у мом срцу заузео је бечки лист "Нова слободна штампа", који сам читао 40 година из дана у дан, редовно и тако чак и у Београду сазнавао шта се дешава у целом свету на пољу културе"...
У Бечу сте уживали и у драмској уметности, мада мање, ем због реновирања позоришта, ем због високих цена улазнице... Било је то прескупо задовољство за ђачки џеп, но ипак сте одгледали по неку Шилерову или Лесингову драму... А за представе највећих светских глумаца, давали сте и последњу пару... Видели сте уживо на сцени 3 највећа глумца тога дога: Закоњија, Новелија и Коклена... А глумице???...
ММ: "Видео сам и 3 ондашње највеће глумице света: Сару Бернарову, Режанову и Елеонору Дузе... За једно добро место у предњем реду гледалишта, заложио сам златан сат и ланац... А Дузе са сцене баци ружу право мени у руке... И ја је понесох кући, чувајући је као најдрагоценију амајлију"...
Бечка дворска опера за вас беше храм уметности и музике... То велелепно здање, ако не и најлепше... Ту сте провели преко 200 незаборавних вечерњих тренутака... Тамо сте били последњи пут пре 16 година... У пепео ју је претворио ваздушни Англо-Амерички напад 1943... Но, ви памтите бивши оперу - предратну...
ММ: "Акустика Бечек опере беше одлична, што није био случај са позориштем, па чак и после реновирања... У свој мали нотес, бележио сам сваку посету опери и имена певача које сам слушао... Тај мој попис има 180 бројева... То су моје ђачке посете и дан данас живе успомене... О својим каснијим посетама нисам водио евиденцију и због тога се тих посета магловито сећам... Док, ове записане стоје у мом сећању тако свеже и живо"...
Највише вам се допала италијанска музика и италијанске опере: "Травијата", "Трубадур", "Кавалерија рустикана"... Онда сте били под утиском француске опере и тенора Ернеста ван Дајка - недостижног тенора... Уживали сте у музици, на четвртој галерији Бечке опере...
ММ: "Кад сам по окончању студија постао инжењер, мој нови друштвени положај, више ми није дозвољавао да идем на четврту галерију... Свеже обријан, напудерисан, у смокингу, са црном краватом, улазио сам у паркет опере и седео у предњим фотељама... Кришом сам гледао према четвртој галерији... Овде није било оне искре одушевљења, која је пламтела у душама нас са четврте галерије... Та искра се овде полагано почела гасити у мени"...
Из Београда сте путем бечких новина пратили сва збивања у Бечкој опери... Последњи пут посетили сте Беч и оперу 1936... Тада се у вама јавила жудња за четвртом галеријом... Шта сте оно тужњикаво рекли???...
ММ: "Ожалошћен рекох сам себи: Не попе се, брајко мој, никад више на онај стари Олимп!"...
Нема коментара:
Постави коментар