Нисте ни помишљали да оснујете породицу, но београдска средина у којој сте сада живели, није могла да се помири са тим, па су у вама видели на сваком кораку новог брачног кандидата. Око вас беше много проводаџија. Упознали сте захваљујући томе гомилу младих девојака. Но, пошто сте били лакомислени по питању брака, добар део тих девојака се на вашу радост поудавао.
"Децембра 1913 одлазим до Беча. Упознао сам се том приликом са потребном научном литературом из Теоријске физике. Љубазно сам примљен од бечких физичара: Хазенерла, Еренхафта и Франка (наследника Ајнштајна на Универзитету у Прагу). Обновио сам старе пријатељске везе са породицом Рела. Присуствово сам Тонијевој промоцији за доктора филозофије, а Атилио је 1910 погинуо. Након тога завршавам у омиљеној бечкој кафани где сам размишљо о великом проблему - проблему брака".
Супруга вашег пријатеља Станоја Станојевића и сестра вашег колеге Алексе Белића - Олга, упознала вас је са једном отменом госпођицом, која се срећом и вама допала. Била је лепа и имућна. Звала се Христина, а сви су је звали од милоште - Тинка. Рођена у Шапцу 12 марта 1884, од оца Милоша Топузовића и мајке Милеве Јовановић. Савршено је говорила француски и немачки. Одлично је свирала клавир, а имала је и школован глас, па је заносно певала.
"Станоје и Олга упознаше ме у "Москви" са Тинком и њеном сестром Данком. Добили смо позив да дођемо на Тинкину славу Светога Луку, која је падала за неколико дана. Кад је Тинка запевала, био сам очаран њеним гласом. После неколико дана Станоје и Олга позваше ме на поверљив разговор и рекоше ми да имам рђаву репутацију. Био сам забезекнут. Олга ми затим рече да Тинка има гомилу одличних просилаца. Олга је беснела на мене и говорила ми да се никад нећу оженити. Но, ја као нежења врло сам се добро осећао. Олга је тражила да се изјасним - јесу ли моје намере према Тинки озбиљне. Размишљао сам пар дана. Затим сам отишао у тај Беч, да се мало охладим".
И управо у омиљеној бечкој кафани присећате се тог разговора. Требали сте да саопштите дефинитивну одлуку, а још нисте. Тинка вам се много допадала и све време вашег боравка у Бечу размишљате о њој. Није био проблем уклопити се у тај нови живот са њој - знали сте добро. Имали сте други проблем. Бринули сте шта ће бити са вашом науком, са вашим великим делом, које изискује велику духовну концентрацију. Нудио вам се угодан друштвени живот, али ваам се није престајало бити научник.
"Био сам пред избором: или брак или наука. У Бечу управо тада стиже из Америке вест да је соларна константа измерена и тиме више није било сметње успеху мога дела. У библиотеци сам видео да су други научници обратили пажњу проблему којим сам се и ја бавио. Нисам смео задоцнити. Питао сам се и да ли ће Тинка поред толико просилаца хтети баш мене. Морао сам донети коначну одлуку".
По четврти пут слушате извођење бетовенове Пете симфоније, која вам је од свих 9 била најмилија. У току тог музичког момента, у вама је пукла коначна одлука. Одлучили сте да се не жените. Из Беча сте упутили Тинки љубазну дописницу са поздравима чиме сте се опростили од ње и пожелеи јој сву брачну срећу са неким другим. По доласку у Београд, рекли сте Олги да немате намеру да се жените. Увукли сте се у своју собу и написали сте расправу о термичкој конструкцији Марсове атмосфере.
"Те године зима беше ванредно хладна и оштра, а у Београду су се славиле и прослављале победе наше војске. На неке игранке и балове морао сам отићи: дворски бал, светосавска игранка Универзитета, словенски костимирани бал и приредбе у Официрском дому. Ту сам сретао и Тинку. Одиграли би по који плес. Нисам јој се удварао. Разговарали смо о музици о књижевности: неусиљено, искрено и пријатељски".
Нисте се тражили, али сваки пут би се обострано обрадовали када би се и срели. Случај би уредио да се нађете на улици или у књижари или негде другде. Ваши сусрети постајали су све чешћи и чешћи. Упознавали сте се све боље и боље.
"Тинка беше отворена и искрена. Разговарали смо као два добра пријатеља. Њена младост није била ружичаста као што се причало и мислило. Упознала је све озбиљности живота. Била је храбра и пожртвована. Волела је забаву, књигу, а нарочито музику. На пролеће скоро сваки дан излазили смо у шетњу после мојих предавања. Моји студенти приметише моју усплахиреност и заљубљеност. И колеге су то приметиле. Водила ме нека невидљива сила, којој се нисам могао одупрети. Природа беше јача од хладног расуђивања. Отишао сам у Даљ и рекао шта ми се дешава. Мајка и ујак су се обрадовали".
Телефоном позивате Тинку и најављујете своју посету. Обукли сте се, лепо дотерали, припремили краћу љубавну изјаву просидбе и закуцали на њена врата. Просидба је уследила у њеном салону. Руке јој обасипате пољупцима. Загрлили сте се страсно и снажно. О вашој веридби сутрадан цео Београд је брујао. А када изађосте на улицу на сваком кораку су вам само једва честитали. Решили сте да утекнете у Ботаничку башту на једну осамљену клупу.
"Башта беше у пуном цвету. Небо плаво и весело. Ваздух пун мириса. Тинка лепа и весела, у новој хаљини од финог материјала, савршеног кроја и укуса, управо стигла из Париза. Озарена сунцем и веселим осмехом изгледала је заносно. Ја сам се поред ње осећао срећним".
Потом сте сакупили сва неопходна документа за венчање. Станоја узесте за кума, а Павла Вујевића за старог свата.
"Венчали смо се 1(14) јуна 1914. Тинка је обукла бели летњи костим, који ће послужити и венчању и свадбеном путовању. Венчасмо се у Вазнесењској цркви на брзу руку. Све је ишло убрзаним током. Седосмо у воз и кретосмо на свадбено путовање. У Новом Саду чекали смо белу лађу "Гизелу" која нас одвезе до Вуковара. У топлом даљском гнезду затече нас бура Првог светског рата. Тако су наши планови и рачуни да одемо до Беча и Женеве поремећени. А планирали смо да све изгледа лепо, тачно и поуздано".
И ја се слажем са вама да је сарајевски атентат био само изговор за Први светски рат. На дан атентата били сте у Београду, ради одржавања испита. Станоје вам говори да мирно идете назад у Даљ. Послушали сте га и тако допали ропства.
"И војводу српске војске Радомира Путника објава рата затиче у Карлсбаду, а председник владе Никола Пашић не опомену га на време да се врати у Србију. Читао сам да је војвода хтео да изврши самоубиство када му саопштише да је заробљеник, али су га спечили у томе. Када су мене одвели у Осек да преноћим у среском суду, аустријске власти су се понашале каваљерски. Путнику дозволише да оде у Србију, а мени дадоше да живим у свом даљском дому у интернацији. Одузели су ми ловачку пушку. Ратне догађаје пратио сам из бечких, загребачких и осечких новина".
Приметно беше замуцкивање тадашње штампе о догађајима у Србији, где се од 16-19 августа одиграла Церска битка. Пре него што су новине признале аустријски пораз, ви сте сазнали тачно дешавање од једног очевидца.
"Наше коње и запрегу мобилисаше, но пошто кочијаш Стева беше стар за рат, нађоше једног сељака и упутише га у Србију. После 4 недеље он се вратио. Причао нам је како је возио тим колима неког аустријског генерала и шта се све ту дешавало. Данули смо душом и били смо расположени. Клавир је засвирао. Тинка је запевала, а ја сам се вратио научном раду. Седео сам на обали Дунава, размишљао и писао. Улаз Срба у Срем узбудио је све духове. Војне власти нардише да се сви Срби заробљеници евакуишу из ратне зоне".
По вас је дошао жандар из Осјека, да би вас спровео у гарнизонски затвор. Било му је наређено да вас веже ланцима, но он вам је само обавио руке њима.
"Сви држављани Србије који се затекоше у Хрватској и Славонији прикупљени су у једном заједничком заточеничком логору. Тамничар ме дочекао љубазно и сместио у једну засебну собу. Та усамљена соба, далека од људске граје, била је ко створена за научни рад. Била је то јединствена прилика, коју је требало искористити. Наставио сам започети рад на космичком проблему. Узех перо и стадох да пишем и рачунам. Тај рад ишао ми је изванредно добро".
Тинка вам у затвор доноси питу, а ви јој рекосте да би било боље да вам је донела комад сланине. После загрљаја и пољупца, саопштава вам да ће сутра са вама у Карловац у заточенички логор и да је то све уредила преко ујка Васе.
"Пристао сам једино да седи у Карловцу у вароши, док сам ја у логору, тако ће бити у мојој близини и биће ми кориснија. У Карловцу у логору: немаштина, прљавштина, смрад, јад и очајање. Још у возу сазнао сам за немачки пораз на Марни и то ми је улило нешто мало наде. Безбројне буве скакутале су посвуда по логору. Видео сам да је најбоље отупети према свему, обуставити сваку мисао и осећај".
Ту сте зауставили време, па вам се чинило да сунце обустаља свој дневни ход. Једино се ноћ овековечила унутар зидина логора. Ту сте увидели да је време релативан појам и да не тече за све људе подједнако и истом брзином. Први дан заточења изгледао вам је дужи него све те проживљене године ваше младости.
"Тинка ми доноси у логор чорбу са пилећим месом и рече да је ишла до Загреба. Нашла је адвоката Еду Лукинића, који је написао писмо за подбана. То писмо је однела лично подбану и била је љубазно дочекана. Лукинић је написао нову молбу, па уколико је усвоје бићу пуштен на слободу да живим у Карловцу".
Тако се десило. У Карловцу сте проживели 5 недеља у миру и забораву.
"Разоноду сам нашао у научном раду и тај рад јесте добро напредовао. Са Едом смо се спријатељили за цео живот. Но, 21 октобра у Управи града ми саопштише да морам поћи у Нежидер - логор где се прикупљају сви грађани Србије који се затекоше у Хрватској. Том наређењу није било приговора. Тинки рекох да иде у Даљ или у Швајцарску код сестре Данке"...
Нема коментара:
Постави коментар