IRONIJA...

Divan jeste svaki onaj dan u kome se iz mog malog i ograničenog uma prolije ili prolomi ovako zadivljujuća količina reči i slova...

Naš cilj nije očuvanje tuđeg obraza, već svoga...I večeras svoju nepodobnost i nesposobnost izazivam na duel, dvoboj, okršaj... i to je najbolji okušaj Života...Negativna njihova kritika izrečena na moj konto, jeste i još dalje onaj njihov nesavršeni misaoni proces o meni...Kategorički odbijam da se hranim i dalje sa drveta poznanja dobra i zla...Postoje nesagledive misterije života i one su mahom bez protokola...Ukoliko nas neke želje pokreću i dalje, moram da akcentujem da ja želja nemam više, pa zato i ne čudi moje stanje mirovanja, pasivosti, nepokretnosti ili odumiranja na frontu nameštenog ne fer utrkivanja među masom uspešnih poltrončića i služinčadi...Ljudi koji vam udele više kritika, nego pohvala, doista i jesu vredni svakog prezira...Upoznajući ljudsku teškoću i patnju, stičemo dragocena sveznanja...Potraživanje kosmičke pravde, iscrpeće sve naše snage ljudske...Dobar deo životnih sitnica, desi nam se samo onda kad ne treba...Našu najlepšu poetičnu misao i našu živahnost duha i razmišljanja ubila je sva ta pasivnost unapred isprogramiranog trenutka pod palicom njihove režije...Kad neko okolo nas zasluži koju reč ljudske hvale ili pažnje, većina ga ogovara, razapinje i sabotira - miriše li poznato???...Jedan od glavnih razloga neuspeha kod ljudi , moglo bi se zacelo reći, da jeste taj što ljudi obično steknu višnju mudrost i to ponajčešće onda kada ona više ne može da im koristi u postizanju ili tek dosezanju nekih većih dobara...Neuspeh dobrog dela čovečanstva počiva upravo u tome što nikad valjano nisu spozanli šta je tako prokleto važno, a šta je bogovski lažno...Moja nesigurnost provejava upravo iz životne činjenice da sam pogrešnim ljudima nekada slepo verovala...Posle preživljene teškoće ili pretrpljene muke, čoveku neminovno sledi ravnodušnost...Čovek mora da se rodi sa nezadovoljstvom ili tu čoveka i nema...Njihove loše krtike ubile su svako moje najveće samopouzdanje, pa čak i ono u najavi...Njihove loše krtike ubile su svako moje najveće samopouzdanje, pa čak i ono u najavi...Pošto živimo u eri jako jako uspešnih persona, tako ispada da neuspešne osobe jesu i nepostojeće ličnosti...Ljudi kao Ja podložni jesu promeni, no nikako nisu podložni vraćanju na staro...Pre nego su uspeli da rastuže jedno nedužno ljudsko biće, da li su pokušali da bar predvide - kolike će jačine biti stepen njihovog masovnog uništenja ljudskosti...Najednostavanije učim o prirodi, kad na svet i život bacim pogled iz perspektive posmatračkog oka mojih prijatelja... i to učenje razvijam do savršenstva...Život ovozemaljski biće mnogo podnošljiviji ukoliko neprestano imamo na umu sposobnost za onu spremnost male prevare ili obmane...Najvredniji jeste onaj trenutak kada spoznamo da više nema prostora za neke početke... što se pre povučemo iz svega to više prostora da izmenimo nutrine ništavnosti svoje... a što manje očekivanja, to manje i razočaranja... ni poduhvati današnjice, nisu ono što su nekad bili... vremena su straćena u prazno i porazno... a ono što ponajbolje znam da radim - jeste da ćutim... strahovi su ograničili moje bezgranično biće i žiće...U drugoj polovini svoga Života, učim da prećutim sve one sitnice koje mi Život znače...Uvek me inspirišu kazivanja drugih ljudi...Ukoliko samo jedan put postoji ili vodi do Istine, onda tu Istinu treba dovesti pod znak pitanja...Ko god se ikada susreo sa nekim vidom ljudskih patnji i teškoća, završio je neuspehom na stazi ovozemaljskog Života...Između pameti i upornosti, prvenstvo prolaza dajem - pameti...Među nama sve je manje podnošljivih razloga koji bi nam tobož dali prava da nastavimo dalje... Mudri se povlače i ćute...Iz ništa ljudi teško stvaraju nešto podnošljivo veliko...Izvori obnovljive ljudske snage možda tek počivaju u onim kosmičkim nitima nevidljivog, što sabiraju u svoje energetske rezervoare, onu neprolaznost umetnosti koja tek treba da svedoči i da prkosno traje...Izvorište moga današnjega pokušaja u kazivanju tek neko i nije, pa kao da se ne nahodi u onom željenom smeru, gde bi ovakvi kao ja to svoje ishodište kazivanja trebali da tek naziranjem kakvim nemim, nađu u svom tom pljusku meteorskih kiša, što vrcaju kao zlatne iskre iznad naših nebeskih svetlih i plavih glava... Lawrence: "On se uvjerio sada, da pasja božica uspjeha ima dva silna apetita: jedan za lasku, ulagivanje, milovanje i draškanje, koje joj iskazuju pisci i umjetnici; ali drugi, ljući apetit je bio za meso i kosti. A meso i kosti dobavljaju pasjoj božici ljudi, koji zgrču novac u industriji.Jest, dvije su gomile pasa, koji se otimaju za pasju božicu: gomila laskavaca, onih što nude svoju zabavu, pripovjest, filmove, drame; i druga, mnogo manje naočita, mnogo divljijeg roda, oni koji daju svoje meso, istinsku suštinu novca. Dobro odnjegovani i naočiti psi uživanja otimaju se i reže jedan na drugoga radi milosti kod pasje božice. Ali to nije ništa prama šutljivoj borbi do smrti, što se vodi među prijeko potrebnim donosiocima kosti"..."Na koncu možeš slušati i najintimnije zgode drugih ljudi, ali samo s poštovanjem za onu borbenu i pogaženu stvar, kakva je svaka ljudska duša i u duhu finog, obzirnog učešća. Jer je čak i satira neki oblik saučešća. Naš se život usmjeruje stvarno onim načinom, kojim se naše saučešće izlijeva. I u tom leži široko značenje romana, ako ga se pravilno shvati. On može informirati i uputiti struju naših simpatija u nova mjesta, a može je odvratiti od mrtvih stvari. Zato roman, ako s njim valjano postupaju, može otkriti najtajnije strane života: jer na strasnim tajnim mjestima u životu, iznad svega, strujanje osjetne svijesti zahtijeva plimu i oseku, koja čisti i osvježava.Ali roman može isto tako kao i brbljanje uzbuđivati hinjene simpatije i antipatije, mehaničke i smrtne za dušu. Roman može slaviti najiskvarenije osjećaje, dok su konvencionalno "čisti". Onda se roman kao i brbljarija najzad izopačuje, i kao brbljarija izopačuje se to gore, što je on uvijek za anđele. Brbljarije gospođe Bolton bile su uvijek uz anđele. "I on je bio tako zao čovjek, a ona je bila tako sjajna žena"...Zbog toga je brbljarija ponižavala. Iz istog razloga većina romana ponizuje također, naročito popularni romani. Publika se naslađuje samo u onomu, što laska njezinim porocima"...Neki životni stavovi ne moraju nužno iziskivati i podrazumevati međusobno slaganje ili podudarnost sa ostatkom sveta...Životi su nam počesto sačinjeni od različitih vrsta materijala, koje u najviše navrata nismo baš vešti oblikovati kako treba i valja...I život nije život, ako kroz taj isti život, nismo više izgubili, nego što smo prividno dobili...Mi smo mala zemlja u kojoj je jedino zagarantovano pravo: direktorsko (čelno) mesto do kraja života, iznad i preko svih mandata...Svaki naš ljudski dan, jedan veliki sastanak ili sednica, na kojoj nema potrebe razmišljati da li smo za nekoga ili protiv nekoga... Moja opcija i varijanta u životu (dali nam je ili ne) jeste - večno uzdržana od svakog izjašnjavanja ili pojašnjavanja... Može se zvati i neutralnost... I opet doživotno ista priupitanost: ima li čovek na to pravo???...Nažalost postoje i takva mesta na koja mi jave da moram da se pojavim, a od kojih mi u isti čas i mah splasne sva snaga i volja, pa tako ode iz mene nešto više od energije i života...Najveće opšteljudsko nezaštićeno i nedovoljno čuvano i branjeno prirodno blago jeste ČOVEK...U prirodi zabranjuju bacanje otpadaka, no kroz život niko ne kažnjava prosipanje (upućivanje) ružnih i pogrdnih reči... Kakva ironija...U ovozemaljskom životu, svaki čovek neizostavno mora i treba (obavezan je i dužan), da poradi na izgradnji svoje male i lične zaštićene prirode teritorije, zone i oaze, od izuzetnih prirodnih odlika nekog sebi svojstvenog mira i lepote... Nešto slično kamenom predugačkom postojanom zidu, kojim treba oivičiti i obezbediti svoj mali lični unutrašnji Svet... Tako svako sebi stvara ili je na putu da stvori - parče nenarušene atmosfere i nekog preko potrebnog tvrdokornog omotača...Ljudski životi počesto jesu sva ona vetrometna staništa, na kojima smo dužni sa visokim poštovanjem da se pridržavamo tek elementarnih prirodnih propisa, kao i dobro uređenih pravila već odavno postavljenih unutar ljudi, sveta, prirode i života...

"STIL JE ČOVEK, SAM"...

Život obično biva takav da čovek i na najlepši glas, nekako potone, verovatno zato što ima veliki broj poltrona među nama...

Igrala sam jako zanimljivu i dugačku partiju šaha, i sve je bilo na moj strani, no nisam bila vična da zadam tom jednom bednom kralju šah-mat, pa se partija okončala patom...Ja ljudski život ili živote nisam ni izbliza uspela spoznati iz tračeva i pričanja - prepričavanja, koliko sam to uspela spozanti iz pročitanih knjiga i svog tog zadivljujućeg književnog štiva...Do sinoć pročitala sam samo 7 poglavlja i ja sam Lawrencom više nego oduševljena... Lawrence:  "Dođite sa mnom u Nicu! Dođite na Siciliju! Hajdmo na Siciliju, sad je baš tamo krasno. Ti trebaš sunca! Ti trebaš života! Ti sebe unuištavaš!... Idemo u Afriku! Do đavola i Sir Clifford! Otresi ga se i pođi sa mnom.... Hajde i nastoj da živiš, za boga miloga! Ono strašno mjesto Wragby ubio bi svakoga! Gadno mjesto! Gnusno mjesto! Ubit će svakoga! Dođi sa mnom na sunce! Ti trebaš sunca svakako, i malko normalnog života"..."No tako ne smijete nastaviti, nikako ne. Ja vam to kažem, ili neću biti odgovoran za poslijedice. Vi trošite svoj život, a da ga ne obnavljate. Vi morate da se zabavite, da se svojski i zdravo zabavite. Vi trošite svoju životnu snagu, a ne stvarate novu. Znate, to ne može tako dalje! Potištenost! Čuvajte se potištenosti!"..."Naše će se staro razmetanje stropoštati, naša će civilizacija propasti. Propast će u bezdan, u provaliju. A vjerujte mi, jedini će most preko te provalije biti spol!... Ja verujem, da će naša civilizacija propasti... A što će doći poslje nje?... Nemam ni najmanje pojma, ali nešto će svakako doći..."...Prirodno jeste da čovek mnogo toga nema, ali nije prirodno da čovek nema ili izgubi-zagubi svoju sopstevnu reč...Praznina opustošena nakon iščeznuća reči u meni, kao ogroman beskraj nekog saznavanja života, kroz zanos ništavnosti svih sličnih ništavila, za sveže trenutke, kao kroz bespuća poezije, i jedne zvučno srodne noćne tame i tmine, bez poređenja i značenja, kad reč klizi niz tromost nesnalažljivih duša i nevešto malog mi uma, što iza sebe oslikavaju zamršene nepomične tišine svog tog ništavnog opustošenja, i dalje da traje bez reči u meni...Jezovita krasota rečju zabuči tutnjavom i treskom gromova iz te neke lomljavine, kad zašušti ili zaćuti, svaki onaj novi okret ili vraćanje, kad čovek taj jedan red ili tu jednu liniju, taj jedan nenapisan stih, bez ritma i muzike reči, bez skladnosti, pretoči u neki slobodan stih, nemareći mnogo za rimom, tamo gde ni stil i način pisanja neće da stvori pesničke slike iz praznine i ništavila..."Bifon je rekao: "Stil je čovek, sam". U svojoj raspravi o stilu on kaže: "Dobro pisati znači ujedno i dobro misliti, i dobro osećati, i dobro se izraziti, to znači imati u isto vreme i duše i duha i ukusa..." Stil, po njemu treba da bude: precizan, jednostavan, ujednačen ili skladan, jasan i živ"...Zašto društvo trpi i toleriše ne društvene ljude???...Život je ono veliko čudo u kome nas izbrišu ili se izbrišemo sami... Život je i kad nas otpišu, ali i kad nas negde dopišu... Život je i kad nas popišu...Da bi vas smatrali i posmatrali kao Čoveka, morate biti dovoljno drski da izbiflate sve najbolje o sebi, pa čak i preko toga... A kad neko nema i ne ume o sebi da kaže ni dve dobre reči, od takvog bežite, jer u njemu nema ni Č od Čoveka...Ne treba "ubiti" čoveka... Bitnije je "ubiti" reč u čoveku...Tužan čovek svima ružan... Svima nešto dužan... Kužan...Nije tuga tegobna i teška, a nije to ni tuđa, a ni moja greška... Biće da je tuga moja ona duga posle kiše svake... Tuga...Niče: "Cenim onoga ko živi da bi ucio."...

SA UKUSOM SLATKE PAVLAKE...

I na starom šeširu koji ne sme da se zaboravi takođe sam u svojoj režiji šila ovu mašnu - nešto uvek moram da prekrojim ili doradim... tako da ovaj stari odbačeni šešir rado pozajmljujem putnicama - samo mi se javite... Ja imam ovaj lepši i draži - sicilijanski, koji nikome neću da pozajmim...Od kako sam došla sa Sicilije, sve vreme nešto nižen i prekrajam... pa konac i iglu ne ispuštam... tako odmah čim sam se vratila rešim da malo ulepšam šešir sicilijanski... odsečem prvobitni lastiš koji se i istegao prilično... i onda na mesto toga našijem dve nove satenske trake u braon boji... biće idelano neki sledeći put kad ovaj šešir okačim... na vetru uvežem mašnu i ako ga nosim oko varta biće prijatnije od lastiša... moj redizajn...A sad mogu da zaigram malo šaha...Skuvala sam najbolju sutliju do sada...Sutlija - gotova... ja sam svoj deo ostavila pa ću ga smazati iz šerpe... ove činije su za moje goste...Ljudi kao ja od sveopšte dosade najrađe pobegnu u vlastitu kuhinju...Od čaše pirinča puna šerpa sutlije... idealan predlog kako preživeti svaku "krizu"...A ujutru čim ustanem pravim musaku od crvenih pečenih paprika - to obožavam...Ja kuvam, a apetita baš nemam...Krčka se... zapanjim se - kesica cimeta 15 dinara...Kao u dobra stara vremena, opet kuvam... i sad ću da skuvam sutliju...Ja sam vrlo promenljiv tip ličnosti, a za njih važi: ono što su voleli, ne vole više...Možda je poraz i to kad čovek više ni svoje fotografije nije u stanju da pogleda sa nekom dozom oduševljenja...Ja ne putujem, no moj kofer putuje, onaj što ga ponovih do Sicilije i to me jako raduje, pa isto dođe kao da i ja putujem...A sada se Ja Mala, odjavljujem iz vaših velikih života... opet ću da otpočnem seriju toplih kupki za moje ranjene i umorne noge... banjanje od 30 minuta u crvenom lavoru...Moje dve nove okrugle tacne za torte i kolače... po 60 dinara...Moje najnovije čaše za sladoled... 550 dinara... baš su šik...Čovek sam kroz Život mora ili treba da izgradi sistem čuvanja svojih najlepših uspomena... i da li bi verovali da ovom satu ima skoro 34 leta... to je moj prvi pravi sat onog divnog mehanizma na navijanje - nema bateriju i još uvek besprekorno radi kad ga navijem... evo sad sam ga navila, i kuca tika-taka, jer mi moj sat od 14 leta ukradoše... ovaj satić sam dobila čak iz Iraka... VIALUX - swiss made... Ja sve mislim da sam ovaj sat dobila 81, no ako ova firma postoji od 83 onda znači sat ima 32 godine... nije važno - uglavnom i posle 30 godina ovaj sat radi ko nov... iako sam ga poklonila radosnici i ona se igrala sa ovim satom i srećom opet mi vratila sat... e tek sad ga nedam nikome... biće da imam prvu seriju ovih luksuznih satova... eto kad sam ja nosila ovaj sat na ruci, neki se još nisu ni rodili...Prijatelji mojih prijatelja sigurno jesu neki prijatni ljudi, no meni od suviška prijatnosti vrlo često utrnu zubi...Zašto ćutim ponajčešće... zato što je moje ćutanje mnogo rečitije, od onoga što bih eventualno pokušala nekim rečima da iskažem...Gde sam bila - šta sam radila... Umutila sam 3 ukusa sladoleda - čokolada, vanila i jagoda... i napravila sam duplu meru princes krofni sa ukusom slatke pavlake...Svaki otisak kamena nosi drugačiji odblesak radosti ili tuge, kao i čovek...Andrić: "Svi mi umriemo samo jednom a veliki ljudi po dva puta; jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina (delo)"..."Jer ljudi vole takve razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko izdignu i polete... Svet je u kasabi još neko vreme prepričavao događaj pa zatim počeo i da zaboravlja. Ostala je samo pesma o devojci koja lepotom i mudrošću sja iznad svega, kao da je neprolazna"...Delovi pamćenja ograđeni su nekom nejasnošću mrkih brda, nad onom praznom prolaznošću svih onih istrajnih ostataka strmih kamenih vrhova podno Sunca... Reka kroz beskonačno prostranstvo tek istinski zatreperi i to primetno Umu... Nezapamćena reč od neprolaznosti neke kao da sedla one predele oslikane tišinom neobično kamenitih naslaga... I kao da suviše ohola Srca i neobičnog duha, ona vijuga ćutljivo povučenim prazninama i to odavno na takvu nemilosrdnu sudbinu Oka svikla...A kad reč iz beskonačnosti neke lepe i slepe, kao iskra bljesne u avgustovskoj noći, ta pažljiva reč koju ne umem da lokalizujem u mom biću i žiću, ta izuzetna reč koja nema emocije da zatreperi više u meni, i da tako okuje moju malu pažnju ili zaustavi dah u neki sličan mah...Posve običnim srastanjem za neke od preuzvišenih Ideala, ne znači da će ubrzano doći do sve lepših produktivnih naimenovanja ili slaganja, jer neke čvrste povezanosti kao da ne msile ikad više da nekim srastanjem sve nadomeste...Život jeste jedan veliki pašnjak, a ko ne bude umeo dobro da pase i opase - teško njemu...Obožavam osamu, dosadu i samoću...Ja sam vrlo, vrlo zatvoren tip... Ima li neko nešto protiv toga???...Koliko god humanom i veličanstevnom čovečanstvu moj mali veliki unutrašnji svet ne bio po volji, ja iz njega nikad i nigde neću, pa taman grmilo sevalo...

ЗАКОПАВАМ...

И ова ноћ углавном пред оштрицом хладног камена у последњој тами света пева, а грозно време пред замућеним извором наде - зева, баш ту  где смрт без опела снева...

И путује светом кап освете као изгубљени циклон, да помрачи радост и уништи мирисе, док полагано гуши се Месец и расточи Сунце у вешто упаковано безумље...

И тако извлачим дрвену чачкалицу да њоме престрашено извучем сав тај бес из згњеченог ока и оћутим ту побијену мисао, коју више ништа оживети не може...

И трунем и трнем под товаром тупих удара, а камен се оштрим угловима зарива у кише блаженог светла, од кога уморни ход пред собом закопавам...

"KASTA DIVA"...

Rodio se u 19 veku u Kataniji, na Siciliji... i požive samo 34 godine... napisa divne opere.. ovo je delić jedne... i sad mi je žao što nisam otišla bar do njegove rodne kuće, da vdiim neke njegove lične predmete... a to mi je bilo blizu... No, da li bi naš život imao unapred izgubljeni smisao, kad ne bi za nečim vrednim žalili... i čuvena pasta novi naziv "NORMA"... i KASTA DIVA znači PREČISTA BOGINJO... i da tako brzo i prerano nije nestao nesrećni Bellini sigurno u pravcu bell canto ne bi Verdi postao najveći... ili biće da su oni sa severa uvek imali više sreće nego oni sa juga... i tako u ovom isečku Belinija nađoh onaj pregršt tuge...Prenizah prekinutu ogrlicu i napravih dve nove narukvice... moja današnja kreativnost na visokom zadatku...Još malo povoda imam za neko doterivanje... eto i ponovih prsten sa Sicilije, a i nalakirah nokte onim lepim lakom zlatne boje - tek za platu malu... Još 3 puta da se nevoljno do tamo odšetam... nekad sam volela da se i uslikam, no više ne... i pitam se kad se ono poslednji put uslikah i gde...Moje nove čaše sa stalkom za liker i druga žestoka pića... za samo 350 dinara... eto, imala sam čašice za rakiju i liker, no ove sa stalkom nisam imala... htela sam kupiti kao one što sam viđala po Siciliji, ali drugih nije bilo... no i iz ovih čaša piće ko pije sa užitkom... dok mi prijatelji dođu, plašim se da ću popiti sve sama... mada jedino ono vino od badema crveno čuvam ljubomorno samo za sebe... možda ću i prijateljima dati tek kap jednu...Konačno nađoh tu dugo traženu fluo cev i to Užicu... Sada iznad moje sudopere svetli i blješti...Posetili smo "Slatku kuću" i keka je kupila slatkiše za svoje Radosnice...Imam 62 kila... eto oni koji mi viču da sam nešto deblja ovih dana, neka znaju imam jedno 2 kila viška... I nije neka "katastrofa"... Primetno jeste - fizička aktivnost svedena ispod svih minimuma (pre 2 godine preko 3 hiljade kilometara, prošle 1500, a ove 400)... Oće to čim se ne vozi bicikla kilogrami idu gore... No, meni i ovako sve suknje lepo stoje... Ja i dalje dobro sve nosim i podnosim...

САМОУБИСТВЕНА СМРТ...

Појави се извор сазнања и изгледа да нађе загубљени смисао у покушају данашњег стварања, а мишљења су штетна, то мноштво невидљивих елемената, неразумљив је начин, а ја се зауставим пред помрачењем Сунца...

Рађамо се у сопственој смрти, умиремо за живот безгранично промшени, а пропадање  и смањивање јесте оквир мог апокрифног Космоса - то безгранично море смртника...

Откровење варљивог привида јесте ништавило које се ничим не може показати, а ни исказати, а флуиди више нису спојиви, јер бића су нам разнородна и покретач је претпоставка празног...

Разликујем уверења, без подозрења и не припадам комедији божанског, заглављена у вечном току сама против себе, износим оптужбе, а правичност као начин живота ту где сам атом што пропада кроз празан простор...

А са губитком осећања изронила је самоубиствена смрт мог измаштаног непостојања...

SUMATRAISTIČKA JUTRA...

Još bih vam pisala, ali treba nešto ostaviti i za neka sumatraistička daleka jutra koja neminovno dolaze...Doista tako: Nisam umrla ja, umrlo je ono što me okružuje ili lažno optužuje... Munk: "Kristali se rađaju i razvijaju poput deteta u majčinom krilu, i čak i u najtvrđem kamenu tinja život. Smrt je početak novog života. Kristalizacija. Smrt je početak života. Ne umiremo mi, nego za nas umire svet koji nas okružuje"...A jedan od ranjenih i tužnih, a genijalno velikih, mi je šapnuo u snu i rekao: "Hej, čoveče, ne treba ni sa kim ratovati niti nešto dokazivati. Raduj se suncu kao biljka koja izlaže lišće njegovim zracima. Voli ljude onoliko koliko je čovek to u stanju. I kad dođe tvoj čas i stigneš do cilja, laka srca ćeš se prepustiti nebu i bićeš srećan"... Taj veliki ako ga ne prepoznajete, zvao se Edvard Munk s kraja 19 i početkom 20 veka...Sve što mi izvire ili navire što se u meni roji, kao da niče i nastaje u onom prostoru nečije svesti ili podsvesti, pa mu dođe na slično i vrlo lično...Najveća umetnost kažu veliki jeste razumeti samoga sebe... a eto, ja sebe više ne umem da razumem, a jesam mi ikada???... pa našto bih očekivala da to isto učine i oni drugi... lažni, stvarni, nestvarni, potrebni, bespotrebni okolo mene...Život je posve jedna velika umetnost i to ona stvaralačka, jedan nenadmašni umetnički pravac, koji još nko, ma koliko se trudio, nije uspeo da sa uspehom objasni tako slikovito ili bajkovito do kraja... no ipak moglo bi se kazati, da Život nije ni impresionizam, a ni realizam... nešto između rekli bi oni osrednji... No je li Život ipak ili pak ona tesna granica između dva neizdržljivo egzistencijalna teška otkrovenja kao što su impresionizam i realizam... ili je mnogo lepše ako pogasimo sijalice i proglasimo da jeste sve kubizam ili nadrealizam...Renesansni ljudi su mnogo ružni, a i tužni...Svako svoju pohvalu "ludosti" piše...Plava hladna faza...I dalje čitam Lawrenca i oduševljena sam njegovim stilom pisanja, dok se čudim sad što mi je Flober ispao dosadan...Evo, zašto nije trebalo propustiti videti onaj delić Pikasa u Taormini... I sama se iznenadih da već po drugi put pišem o Pikasu...Da mi je da se zavučem među knjige, kad već nemam biblioteku neku prašnjavu i daleku...Da li je to najbrža svevideća ptica soko na ruci samuraja...Zatvorena lepeza u ruci samuraja...Otvorena lepeza u ruci samuraja...Pametni ljudi se uvek dobro oblače, ali i povlače, a budale ostaju u ovozemaljskom ringu bezuspešno pokušavajući da zadaju jedni drugima udarce niske, one što niže, a i pliće...Od danas mogu da se hrabro i odvažno suočim sa svakom glupošću koju mi drugi serviraju na tasu, jer uvek postoji opcija "ne sviđa mi se" ili "obriši"...Vremena su takva, pa i ljudi, da je mnogo pametnije opet isukati mačeve, nego diplome...Što više upoznajem pčele, sve manje poznajem ljude...Predivna plava boja i zanimljiv dezen...Zlato je zlato - sija kao Sunce...Za krupne ljudske glave neke su i maske pretesne...Ja sam fenomen prirode, dame i gospodo, jer meni se ništa vše ne sviđa pod milim bogom... i ako što bi Bili nastavio da peva u povratku na binu: "Nikad vas nisam voleo, jer ja sam lažov"...Ovako sam ja sinoć zurila u mesec pun... u tu beličastu svetlost... mesec mali i visoko kao na nebeskoj grani... i setim se punog meseca onog u julu, koji bi onako ogroman... pa još žut... pa tako blizu horizonta... odvlačio je pažnju moju svu kao magnet...Smešne su zbilje naše, zar ne... ono što smo podigli na pepelu nedužne krvi, može li biti dostojno bilo kakvog ponosa...I tako kad legoh, šta čitati pitanje bi tad... i počnem jer nema šta da čitam tog Lawrenca... i gle čuda... oduševi me više, bar na početku, nego Flober... i naravno sve gde nađem patnju i dosadu me oduševi... za sada tamo je ima na pregršt...

"IT IS MY LIFE"...

Oprosti, Gospode, no ne mogu a da ne budem uvređena ako neko i pomisli zlo o meni, ili ako priča o meni ono što mi je veoma bolno i teško i čuti... No, za dalje ne brini... i dalje mislim najgore o sebi i dalje sam ubeđena da su svi savršeniji od mene...Odrekavši se sebe, nađoh more praznog ništavila...Kada božanstvena iskra zaiskri u tami, onda zli jezici zamuknu...Ko je ikada verovao drugima, unapred je sebe samoga osudio na propast i to onu večnu...Hoću li vredeti još manje zato što me drugi smatraju za ološa...Ja dalji tok svoga Života ne vidim u nošenju natovarenog mi i nametnutog krsta...Čovek bačen u more praznih razgovora, ne može biti ni srećan, a još manje zadovoljan ispraznošću svom tom...Dođoh i preumorna i prenatovarena i još se više umorih - smorih...Oslabljenome čoveku više ni svete knjige nisu sigurno utočište...Prijatelj prijatelju nikad ne sprema najgore moguće mesto...Prosjacima nikada nije bilo moguće da trpezi priđu...Sve se razbežalo... ostaše mi samo moji gresi...Ono što čovek nije mogao zadobiti na početku, još manje treba da zadobije i na kraju...Ovoga puta nisam otišla ni žedna ni gladna... ovoga puta otišla sam previše svega sita...Od toliko gorčine, srce nije moglo ničim da se zaraduje više...Ovoga puta nit pred svetom stojim, niti imam nameru da bilo kakvu milost molim...Onu drugu knjigu koju sam posudila srebrnasto sivih korica neću ni čitati, dovoljno mi je što sam odgledala film ili seriju - ne važno... sad tragam šta da čitam, a da mi prija u svom mom bolu i tuzi... trebaju mi ona štiva koja su pokretala i pesmu bola iz mene... možda sam takve knjige već pročitala, no istima se neću vraćati više nikada... a možda je i zamor uzeo svoga maha, pa prosto treba još više da zatupim i da ne čitama ništa... kao da sam sve na ovom svetu pročitala...Ja ponajmanje imam razloga da budem uplašena do daljnjeg, pa tako u svojih punih 40 leta po prvi put ću odlučiti onako kako ja želim i neću dopustiti više blo čije mešanje ili uticaj ma kako se on posmatraču činio dobar, a neću dozvoliti da više moram bilo šta da prihvatim pod pritiscima svih pametnijih okolo mene... jeste treba od nečega da se živi, a možda sam ja ipak izabrala opciju da "ne živim" bar ne onako kako su drugi smislili ili umisli da treba da se kreće ili živi...Ja ću tamo u septembru kad me pozovu skupiti snage da mirne glave odem po svoju radnu knjižici i više se manite priča o tome gde ima ili nema praznih radnih mesta za ovako teško uklopljive kao što sam ja... Ja sebe štedim, pa me poštedite i svi vi... hvala...Sinoć sam pročitala do kraja ono Floberovo književno delo i nešto nisam oduševljena, a nisam ni našla onu skandaloznost koja bi pomenuta u poslednejm filmu koji me je i inspirisao da iščitam ovo delo... sve u svemu - ne volim priče sa glupim završetkom...

Херман Хесе : ''Раније бих рекао: ''Овај камен је само камен, безвредан је, припада свету илузија, међутим, њему такође придајем важност, јер ће у кругу преображаја постати човек, или дух''... Данас, напротив, мислим: ''овај камен је камен, он је и животиња, он је и бог, он је и Буда, ја га поштујем и волим зато што би једном могао постати ово или оно, већ зато што је све одвајкада било и јесте, и управо зато што је ово камен, што ми се данас појављује као камен, ја га волим и видим вредност и смисао у свакој његовој жилици и шупљини, у жутом, у сивом, у тврдоћи, у звуку који даје од себе кад га куцнем, у сувоћи или влази његове површине. Има камена који при додиру подсећају на уље, или на сапун, други опет на лишће, или пак песак, а сваки је од њих нешто посебно и на свој начин обожава Ом, сваки је браман, али истовремено и камен, од уља и сапуна, и баш ми се то допада, изгледа ми чудно и достојно обожавања... Речи само штете скривени смисао, све постаје одмах мало другачије када се изговори, мало кривотворено, мало луцкасто; то је добро и веома ми се допада и потпуно се слажем да оно што за једног предстваља благо и мудрост, другом увек звучи као лудост''...

 ''Можда је мноштво речи то што те спречава да нађеш мир''... ''... супротност сваке истине је такође истина! Наиме, истина се може исказати и заоденути у речи само ако је једнострана. А једнострано је све што се може мислима мислити и исказати речима, све је то једностарно, половично, лишено целине, заокружености и јединства''... ''Сазнање се може саопштити, али не и мудрост. Она се може наћи; у њој се може живети и бити понесен њоме, са њом се могу стварати чуда, али се не може исказати и научити''... ''... мудрост се не може саопштити. Мудрост, коју мудрац покушава да саопшти, звучи увек као лудост''... ''Тражити – значи имати циљ''... ''... сви таласи и воде лутали су, уз патњу, у сусрет циљу, многим циљевима, водопаду, језеру, брзаку и мору, сви циљеви су се достизали, а иза свакога је следио други, и вода је постала пара и уздизала се ка небу, постала је киша и падала с неба, постала је извор, поток, река и опет је стремила даље, опет је протицала''...''Куда ће ме још одвести мој пут? Луцкаст је тај пут, сав је у кривинама, а можда води укруг. Какав је да је, ја ћу ићи њиме''... ''Писати је добро, размишљати је боље. Мудрост је добра, стрпљење је боље''... ''Чувај се превелике мудрости!''... ''Не приличи ми да дајем суд о животу других! Једино сам за себе морам да пресудим, да одаберем, да одбијам''... ''Мишљења немају значаја, она могу да буду лепа или ружна, мудра или будаласта, свако може да их прихвати или да их одбаци''...

ПЕСМА ПРОМАШЕНОСТИ...

Над порукама среће, чујем као у вихору ратном, све токове пролазности од лета до јесени, па пером у ово биће говорим песму промашености, а ту стигне ме проклетство тишине и зараза неизрецивог, па у мени дивља игра камена и воде, на размеђи прозујалих векова, усамљеник и побуњеник, док процес неприлагођавања траје, а моја поезија све мање гнушање ми даје...

Оцртати ход најбезазленијих догађаја, па немати куда даље, између кретања и досаде разарања, тужно је како уче о животу, а ја без речи, ојађене мисли, осветљавам угашеним фењерима неки други простор, оправдан једноставном лепотом свога непостојања... 

POD ODBAČENIM KAMENOM TIŠINE...

I tako to dođe da je svaki čovek samo rob nametnute mu sudbine... ali i prođe... Sve što sam ikada vredno videla, zasenili su svi moji porazi, pa tako nemam više šta lepo izreći... da sam dotučena - jesam i priznajem... da sam loše poučena i to jesam... da sam nenaučena i to... i namučena da kako...Posve normalno privikavam se na predele zatrpane tišinom...Mnogo puta i pomrčima bi prijatnija, nego slabašna svetlost loše spremljenih svetiljki...Ono što su lažni prijatelji znali o meni, ispisala sam im ja sama...Ako se ikada zapitaju neki od ljudi, zašto li su im propala neka prijateljstva, treba da znaju da sve što je odisalo nedostatkom iskrenosti osuđeno bi na propast...Život je putovanje, jel tako... a ljudi okolo nas su dobro uvežbani i isfiltrirani putnici i to oni veliki i pravi... bez premca i mane... A ja, ko sam ja???... Ja sam zalutalo zrnce peska u njihovim papučama, koje se sa lakoćom izbacuje, spira i gazi... Da, da - ja sam među opasne putnike zalutala...Šta mi je jako smešno u ovom životu???... Pa to što me apsolutni stranac, pita odmah: Hej, ćao... kako si... šta radiš???... Ja to ne volim da me pitaju ni oni koji misle da me znaju bar hiljadu leta...Idem da ručam kao Sicilijanac, a onda ću da usisam kuću, tj. moj sprat koji nisam usisavala pa od 14 juna... i nećete verovati sve mi je čisto i sve blista, ali malo da ulepšam ovu lepotu... a i dolaze mi najčistija bća...Jedino kad Čovek čistu istinu zbori to jedino ne može da šokira, zar ne???...Ja sam najopuštenija, najsrećnija u svom prostoru i to kad sam apsolutno sama i tu se osećam najlagodnije i najsposobnije...Ljudi među kojima ne možeš da opustiš svo svoje salo i celulit i nisu ljudi među kojima treba da sediš... ko se svojih kilograma stidi, bolje da ga i nije među mojim okruženjem... ljudi se preteški i preopterećeni - to samo treba doživeti... ja sam to doživela u jednoj kraćoj crtici pre Sicilije i to je važno naglasiti...Kao što se primećuje iz sećanja brišem muziku, no zadržavam fotografije svoje, misli svoje, kao i po neku misao tuđicu u kojoj sam se pronalazila počesto...Odustajem od svega onoga ili iz svega onoga, za šta pouzdano znam već unapred da ću biti krvavo sabotirana ili oštećena - svejedno... Ljudsko pravo jeste i pravo na odustajanje... Zato ja odustajem - uvek... tako prištedim dosta energije sebi za nešto možda vrednje..."Bog, koji me miluje, ide preda mnom, Bog mi daje bez straha da gledam neprijatelje svoje. Jer. Silo moja! Tebi cu pevati, jer si Ti Bog cuvar moj, Bog koji me miluje"...” Nekad, kad čujemo Božju riječ, želimo koristiti vlastiti um kako bi odgonetnuli što On želi, a zapravo ono što Bog od nas traži je jednostavno: poslušnost i povjerenje u Njega. Na sve načine treba vježbati vjeru koja pomiče planine, ali ipak je uvijek Bog onaj koji zapravo to čini''...

ПАРАЛЕЛА ЖИВОТА...

Отиснем мисао, ту паралелу живота, ка обзорју покиданог памћења и видим рушење, пролазност и ништавност...

Видим...

А на старим меланхоличним таблицама од глине, запостављена важност...

Поразна мисао, коју поистовећујем са данашњом ситости, поништава моје биће  и паралелу живота...

А ја и даље узмичем пред ведрином јутра...

Празнина у последњој строфи песме, где песник не долази до суштине, а тајна памћења расута у оку посматрача тек наставља...

СИРОВА УМЕТНОСТ...

Данас нисам била достојна опредметити своју мисао, ту пред Вама, док осећање ништавног оплакивања рађа јединственост ову преграђену кинеским зидовима...

Унутрашње стране срца премазујем гипсом, а на таванице душе осликавам контуре рањене срне...

Изостављам детаље, а боје су топле и хладне...

Проничем у динамику свих тих боја...

Топлим бојама се не примичем и њиховом зову не одазивам више...

Ја сам плава и хладна и држим се одстојања...

Бежим...

Скупљам се у простору...

Заустављена сам...

Оптичко мешање боја, које посматрам са раздаљине...

У мом оку трепере три мешавине боја: плава, љубичаста и зелена...

Тражим правац кретања светлости...

Мисао се повлачи пред речима, које више не надиру...

Моје срце задобија глатке спечене обрисе витража...

Потези четкицом не стварају снажан утисак...

Сивоплави тонови...

Сирова уметност издвојена и усамљена ствара...

O ILINDANU...

U seriji remija i jedan pat...I konačno sam napravila svoj prvi šah-mat igrajući protiv računara...Ja znam mesto iz koga isijava tuga, kao mesec okrugla, kao zima duga, kao strašna žuta minuta, kao pokorna sluga, kao nema usta...I tako moje nekad poetično odvažavanje više nije tako spretno, pa se zbog toga sve manje oseća sretno, i još jedan razlog više da bude zauvek setno...Tuga je verovatno jedino osećanje ljudsko, koje čoveku nikad ne dopušta da mašta ili sanja...U svakoj kapi kiše to nečija se tuga opet tako glasno čuje...I biće da moje nejako biće vazda tuga dovodi pred lik Tvoj sa nebeskoga zlatnog svoda Bože... i biće da tek duša tuge mi puna sa tvog lika tek kao da uhvati onu kap vode žive... i biće da ta širom otvorena nebesa nad nama su tako nedostižna i daleka...Sve su čupali i trzali od mene, no tu klicu religioznu ipak nikakva sila nije mogla oteti a ni potreti... ostala je u meni... možda kao bleda senka, ali je ostala da prkosi...Ovako sam nekako nešto htela tek reći: Odvajkada ja sam bila pusta zemlja pred Svetlim Likom Tvojim Bože i s punim pravom od mene je odvraćeno svako dobro i od mene je uzeto svako utešenje, od mene je sve što vredi odbeglo, jer moja pusta duša nije iskreno ljubila Tebe Bože i Ti sa još više prava okrenu Lik Tvoj Svetli Bože od moga odvratnoga lika...i ko zna, možda sam sad lepše rekla...No, ja ipak volim da se vratim u nazad i da vidim šta me je to pokrenulo ili zakočilo - svejedno... Evo to je taj citat: "Nemoj odvratiti od mene lica svojega (Psalam 27,9); ne odlaži da me pohodiš; ne oduzimaj mi svoje utehe, jer se bojim da moja duša, lišena tebe, ne postane kao suha zemlja pred tobom (psalam 143,6)... uzeto iz knjižice "Ugledanje na Hrista"... No, ono što sam ja ispisala daleko je lepše vrednosti za mene, jer je svako slovo nešto moje malo kazivanje... no, nestade struje i moja slova proguta mrak...Možda najlepša molitvena reč koja mi se ote ovih dana ostade negde izgubljena i pusta, a ja da je prepričam ne umem... to sve prekide nestanak struje, udar groma i oluja, od koje je ostalo par kapljica na plafonu i nekoliko barica koje su udarile na prozore... ovoga puta sama sam se izborila sa poplavom...Ove kapi avgustovske kiše, od nebesa nikad tiše, neka se snize još u mom srcu više, da bi tako i grom ljuti bez greške razlučio šta je istina, a šta su laži...Kako brzo bledi sećanje na lažne prijatelje ovoga sveta...Gle... u grmu zagrmi...A neki su po svom starom običaju voleli da bacaju naša imena u bezdan bez dna... tako, uz svo uvažavanje - to nemate blagoslov da radite... bar sa moje strane...Isterivači mojih đavola, uništili su sve najlepše u meni: Reč i Pesmu...Tako beda posle 6 godina ode na Siciliju bez kartica i bez rata, i 1200 evra potroši za sav taj provod, da zinu dušmani od čuda...Bilo je "sevap" bedi dok nije radila nuditi polovne stvari i tuđe, no bedu nije trebalo nanovo ponižavati time što će joj biti nuđene tuđe stvari baš onda kada je zarađivala dosta solidno, tako da je mogla sebi da priušti sve što joj treba i što joj se sviđa... no beda je naučila da začuđeno ćuti i da se pita: a šta im sad to sve znači???...Moj broj telefona ne treba više da okreće sav taj zabrinuti ili radoznali svet... glupo je mene pitati: šta radim???... mene zvono telefona ne veseli uopšte... i zato ja najviše volim kad sve oko mene ćuti i to zaliveno...Neke, mada moglo bi se reći gotovo sve kontakte najbolje je prekinuti još dok ste u nekom zamahu snage, posle kad ostarite biće vam dosta kasno...Počesto sam čula reč "bog" na ustima onih koji su me za srce ujeli...Ja sam počesto od onih koji ćutke gutaju i ono što ne vole i što im ne prija...To ko se kuda šeće, šta kupuje i šta radi, više ne prosleđujte u moje uše zapušeno male... kažite onima koji oko mene kolaju i jedva čekaju da im ja to prepričam ili prenesem... ja nisam tip prenosioca... tako neću ništa ni da čujem, a još manje da znam... Srećan put...To da li u mom glasu nazirete ili čujete tek neko zrno ljutnje - nije do mene i nisam tome ja kriva... mada ja to ljutnjom i neću imenovati... i ne brinite: niste me probudili uopšte, ovoga, kao i svakoga puta unazad - ja sam se probudila nekako sama...Ovakvo ljudsko biće kao što sam ja, najlakše jeste ubiti lošom atmosferom koju neko odozgo stvara...Dosta sam saučestvovala u tuđim radostima, sada je trenutak da saučestvujem u svojim najličnijim patnjama, tugama, bolovima, pa i poniženjima... i naravno za sve ovo niko mi nije potreban... za razliku od nekih, ja najlakše i najlepše koračam sama...Kroz daljine naših ždrela, prah reči uskovitlanom snagom u umu bar na neko vreme proždrljivo da potraje... Niz staze šumske razlivena duga i odsjaj šarkinog oka u travi noći... Hitre su reči preskakale sva zaglušena osećanja prostora... Neprekidnost pejzaža kroz tišine, kao da struji talasima bezvučnim... A pesma sa težnjama stvaranja reči, kao da ispisuje sva svoja nadahnuća, kroz daljine naših ždrela...Nije li reč pokatkad kao bačena sa bezimenih vrhova ili iz najdubljih ledenih pećina... Nije li reč nedeljiva po toj svojoj nekoj lepoti kazivanja i svih unutrašnjih pejzaža... Nije li reč otkinuta sa litica i izbačena iz stoletnih hrastovih šuma... Nije li reč kao takva prava prirodna retkost prebogata žuborom živih voda... Nije li reč suri orao ili sivi soko što plavetnim nebesima kruži... Nije li reč ta nepomućena oaza istinskog svemira i njegove zatrpane tišine... Nije li...Reč svežinom jednog planinskog jutra i svemirisnom lepotom pašnjaka, njiva i oranica... Ta reč takvu nenadmašnu snagu skriva, na čijem žuljavom dlanu svaka kap mleka iskri kao zlato... Tu reč obogaćuje čistina šuma i vazduha... Tu reč tek ovlaš pokropi prva jutarnja rosa... Ta je reč najsvetlije Sunce moga plavog neba... Ta reč se piše BABA i DEDA...Reč stvara najblaže rečene trenutke, gde melodičnost prepoznaje sebi blisku duhovnu struju, u kojoj je svaka nejasnost izvedena na livadu da se prepne (pripne), a sve manje od obada prene ili od dosadnih mušica trepne... Goveda pasu i nečujno mašu repom... U najprirodnijem pejzažu livadskom ostaviće tragove svojih potkovanih kopita i sveže zapušene balege... A onda, će utišati svoje nevidljivo preživanje pred povratak u staju (štalu, obor)...O, šta sve otkriva jedna duša živa... To kroz podzemno korenje svih unutrašnjih žila, neke plavetne jasnovidnosti i vazduh i vodu i zemlju i kamen, hitrinom svoga bistrog oka, kao da ogromnom snagom svih uspomena i zaborava jednog ljudskog uma, kroz prostor prelomi žustrinom, nešto kao krivudava munja... O, nežno li odjekujuće snage iz dubine nebeskog lepo uštopanog džepa...I nismo li sve manje bespomoćni u krivom viru ništavne praznine, kroz koji nemi šapat rasprostire nad našim glavama sve one sada već stišane ognjene jezičke... Nejasnost neka kao u razlivanju boja i ljudskog bola, prepunja sve rečne slivove i kao da odapinje strele na uskomešane divove... Krčag prepuniše gnojem naših rana... A šta ću kad ja nisam jedna od tog mnoštva prespokojnih sanjara...Iz nepovratne melodije prošlosti kao na onaj jedan mali čas, tek neku od fotografija u sadašnjost opet vratim, pa na vrh svojih pleća natovarim, bez straha da ću sebe opet da pretovarim... I pustim da sve skupljeno u meni opet kroz večnost svih slika za neke slivene i skrivene svetlosti neba u ognjenom plamenu olista i zablista...Vešti li smo u poricanju tuđeg bola, dok po ponoći krv sa tuđih kostiju oblizujemo oko svečano postavljenog stola... I ko sad mari, što su nam srca toliko tvdokorna, a reč nepokorna... I vazduh smo namirisali umorom svetim, za neke buduće okrnjene parade leta... A reč će opet pogađati i sve ono što nikad nije ni rekla...Bole li i danas dovoljno svi oni ritmovi blago prosute bujice kiše, po krovovima kuća i šta je to što i dalje blago traje i kruži iznad naših beskrajno plavih glava???... Odšetali su svi koraci prošli niz put jednog ćorsokaka, tamo niz onu složnu mrežu od potonjih ostataka nekog čudnog mira... Ima li veće nemoći nego shvatiti, da više tamo i ovde nema ni približno dodirnih tačaka???...

Reči istopljene pesme tek nazirem u plavoj daljini... 

te slogove teško uklopljive u rime... 

te kockice leda...

ta bela polomljena jedra... 

tu gde umorni kraj tek stresem sa pleća... 

tu gde mi misao pregaziše strahotama praznih vera... 

tu gde nepomičnost i pokvarenost osluškuje tvoj bol... 

tu gde ni prerušavanje nije korstilo nikom... 

tu gde urušeni zidovi čame od strave... 

tu gde ni treptaji osramoćeni nisu... 

tu gde uspomene zaboravom neostenost okreću u odsustvo tebe od sebe... tu gde ni uzdržanost nije sveta... 

tu gde nepokrivena ostade sva tvoja seta... 

tu gde ne progovara ni oklevetano zrno peska... 

tu gde i pomisao nepomišljena jeste teška... 

tu gde...

РАКИЈА...

Моје ждрело ватрена сласт топлотом јаког напитка осваја, а све у мени на трен заспало затрепери и време задивљено стане у ове августовске кишне дане, ту где се усред ове збиље немилосно смрачи, а громови испарају небеса и бескрајна киша маглом оивичи брда...

У сваки гутљај ове ракије, утапам развејане снове, па оћутим опијеност што ледено прозуји и потоне у тањир препун сира, а реч блажена бесциљно остави трага, а ја наднета над хартијом, бојим далеке изгледе своје...

Бледим топлином у понор стешњене досаде, обухватам празан простор, ту где - сада и овде равнодушно уме да ме савлада и стиже ме неизбежни умор, киша када узбурка воде, а свела чежња касни огањ осветом назове...

KREATIVNA LUCIDNOST...

Okamenjeni ostatak tek neke od davno prošlih reči, ne reflektuje onaj otmeniji trenutak, kad smeh nosi tugu u zaborav... i nedovoljno iščekivana kiša, najednom je prošla bez suptilnije vrtoglavice... i tako dok smisao kroz paradokse brusim, i o izmučenim jutrima bespotrebnosti tek reč sa naporom izustim, ućuti i Poezije tok sa svakom ugušenom iskrom...Za one koji su govorili da imam nokte kao veštica jedno važno saopštenje: upravo sam podrezala nokte, da ih usaglasim sa ona dva polomljena nokta na palčevima... no ubrzo će moji nokti opet porasti...Nisam znala da će me put doista dovesti pred taj mali gotovo skriti kivot sa svetim moštima Svete Lucije... na samo mogu da izustim još jedno veliko hvala mojoj Zaštitnici... Sveta Lucijo, samo Tebi večno hvala...Ja moju "familiju" ne ogovaram, ali je i ne posećujem da doista i puštam svakoga da svoj život živi s mirom... no, neki crkoše od ogovaranja "famije" i posećuju je - da da očigledno... zar to nije ljudski nisko i bedno...Koliko je sve više onih koji ono što ne žele sebi i svojima, a tako nesvesno, a možda i sasvim svesno - biće da žele drugima... i licemerima malo ih je nazvati...I opet imam utisak onaj moj mali, da su svi znali šta će me snaći, samo ja nisam znala... kakva beda... a možda konačno i Sreća...Ja sam tišine i nekog mira uspela naći i unutar zidina svake katedrale, za dalje komentare možda više nemam snage one pravoslavne...Užasavajuće je to što su postojali ljudi oko mene kojima niko i ničije ništa nije valjalo, samo su oni i svi njihovi bili besprekorno čisti i najbolji - pravi ljudi na pravom mestu...Pitam se samo da li bi moje bajne prijateljice one pre Sicilije, da ne dođe do zbunjujuće prozivke, savetovale svoje rođene ćerke onako kao što su pokušavale da setuju mene...Postoje još neki pod pseudo imenima koje držim ovde, ali neka znaju što se jave tiče, za moj pojam su izbrisani i to čisto načisto...I nakon toliko truda, rada, pa i znoja, pitam se da li je moguće da naši "talenti" ako ih je uopšte i bilo, mogu tek tako da ispare da ih više nema ni trunčice u nama...Svakim novim danom sam sve siromašnija za onako lepe rečenice koje sam bila kadra ispisati samo prošlog leta, da ne računam u nazad dalje... i nešto me neće ni rečenica, a ni pesma... bće da je ovo kraj mog "kreativnog genija"...Tu kišu od sinoć zapisujem i ispisujem skoro u svemu, a srž njene suštine pronalazim u najtananijoj radosti večnog plavog beskraja, u onoj dremkastoj daveži jedne ljudske tuposti i ideje, tamo gde kiša utapa nepoznate zvuke noći u beskrajnosti ćutanja i potonuće u još jedno večno talasanje reči...Reči pokisle i prokisle od modrine moje nevesele i njima vesele, tuže nesrećno srećno, prezrene i krivo nasukane, oslikane, kao kroz nepomične fijuke kamena bačenog u vodu, u kraj, bez plača, kad jeza nađe trn u jezgru nemih odjeka, ujeda i ojeda...Neprimetne tišine isprane od sve one sinoćne kiše, kao da oplaču sve one magle i tame, kamen što pod vodom od nekog bola zapišti, minute pokisle ko reči turobne, zavučene pod stene, gde ljudska misao jedne spoznaje zatrpava trenutak krajičkom kiše prežaljene...Nismo se napili sinoćne kiše dovoljno, a ni hladnog magličastog beskraja, ni one praznine poraza, u opalom lišću, što ga umor bez milosti, bez ritma, kao iznenadi prazninom onog večnog romora kiše, kao kroz modre obrise jedne tišine i tmine...Sinoć je hladna kiša drobila tišinu ponoćnu, kao onaj nakostrešeni duh, u kome se neki točak praznine vrti, sa bezbroj vodenih svetlucanja, što ih zasićena rožnjača ispraznosti u neke mile tišine primiče vidu, za oblak teško olovan i za svaki polovan osećaj dvaput izrečene slične reči...A kada posustane isti onaj zvuk, koji je nekada davno, naša krila širio za neuhvatljivi pogled plavetnog, i kada opet zaćute uši od prejake reči, i kada jesenje boje prhnu usred leta u ništavilo, i kada guste magle progutam, još od svanuća jutra, i mislim da će tek tada okrznuti sve te letnje kiše, sve one iste zatrpane tišine...