Još bih vam pisala, ali treba nešto ostaviti i za neka sumatraistička daleka jutra koja neminovno dolaze...Doista tako: Nisam umrla ja, umrlo je ono što me okružuje ili lažno optužuje... Munk: "Kristali se rađaju i razvijaju poput deteta u majčinom krilu, i čak i u najtvrđem kamenu tinja život. Smrt je početak novog života. Kristalizacija. Smrt je početak života. Ne umiremo mi, nego za nas umire svet koji nas okružuje"...A jedan od ranjenih i tužnih, a genijalno velikih, mi je šapnuo u snu i rekao: "Hej, čoveče, ne treba ni sa kim ratovati niti nešto dokazivati. Raduj se suncu kao biljka koja izlaže lišće njegovim zracima. Voli ljude onoliko koliko je čovek to u stanju. I kad dođe tvoj čas i stigneš do cilja, laka srca ćeš se prepustiti nebu i bićeš srećan"... Taj veliki ako ga ne prepoznajete, zvao se Edvard Munk s kraja 19 i početkom 20 veka...Sve što mi izvire ili navire što se u meni roji, kao da niče i nastaje u onom prostoru nečije svesti ili podsvesti, pa mu dođe na slično i vrlo lično...Najveća umetnost kažu veliki jeste razumeti samoga sebe... a eto, ja sebe više ne umem da razumem, a jesam mi ikada???... pa našto bih očekivala da to isto učine i oni drugi... lažni, stvarni, nestvarni, potrebni, bespotrebni okolo mene...Život je posve jedna velika umetnost i to ona stvaralačka, jedan nenadmašni umetnički pravac, koji još nko, ma koliko se trudio, nije uspeo da sa uspehom objasni tako slikovito ili bajkovito do kraja... no ipak moglo bi se kazati, da Život nije ni impresionizam, a ni realizam... nešto između rekli bi oni osrednji... No je li Život ipak ili pak ona tesna granica između dva neizdržljivo egzistencijalna teška otkrovenja kao što su impresionizam i realizam... ili je mnogo lepše ako pogasimo sijalice i proglasimo da jeste sve kubizam ili nadrealizam...Renesansni ljudi su mnogo ružni, a i tužni...Svako svoju pohvalu "ludosti" piše...Plava hladna faza...I dalje čitam Lawrenca i oduševljena sam njegovim stilom pisanja, dok se čudim sad što mi je Flober ispao dosadan...Evo, zašto nije trebalo propustiti videti onaj delić Pikasa u Taormini... I sama se iznenadih da već po drugi put pišem o Pikasu...Da mi je da se zavučem među knjige, kad već nemam biblioteku neku prašnjavu i daleku...Da li je to najbrža svevideća ptica soko na ruci samuraja...Zatvorena lepeza u ruci samuraja...Otvorena lepeza u ruci samuraja...Pametni ljudi se uvek dobro oblače, ali i povlače, a budale ostaju u ovozemaljskom ringu bezuspešno pokušavajući da zadaju jedni drugima udarce niske, one što niže, a i pliće...Od danas mogu da se hrabro i odvažno suočim sa svakom glupošću koju mi drugi serviraju na tasu, jer uvek postoji opcija "ne sviđa mi se" ili "obriši"...Vremena su takva, pa i ljudi, da je mnogo pametnije opet isukati mačeve, nego diplome...Što više upoznajem pčele, sve manje poznajem ljude...Predivna plava boja i zanimljiv dezen...Zlato je zlato - sija kao Sunce...Za krupne ljudske glave neke su i maske pretesne...Ja sam fenomen prirode, dame i gospodo, jer meni se ništa vše ne sviđa pod milim bogom... i ako što bi Bili nastavio da peva u povratku na binu: "Nikad vas nisam voleo, jer ja sam lažov"...Ovako sam ja sinoć zurila u mesec pun... u tu beličastu svetlost... mesec mali i visoko kao na nebeskoj grani... i setim se punog meseca onog u julu, koji bi onako ogroman... pa još žut... pa tako blizu horizonta... odvlačio je pažnju moju svu kao magnet...Smešne su zbilje naše, zar ne... ono što smo podigli na pepelu nedužne krvi, može li biti dostojno bilo kakvog ponosa...I tako kad legoh, šta čitati pitanje bi tad... i počnem jer nema šta da čitam tog Lawrenca... i gle čuda... oduševi me više, bar na početku, nego Flober... i naravno sve gde nađem patnju i dosadu me oduševi... za sada tamo je ima na pregršt...
Нема коментара:
Постави коментар