Над порукама среће, чујем као у вихору ратном, све токове пролазности од лета до јесени, па пером у ово биће говорим песму промашености, а ту стигне ме проклетство тишине и зараза неизрецивог, па у мени дивља игра камена и воде, на размеђи прозујалих векова, усамљеник и побуњеник, док процес неприлагођавања траје, а моја поезија све мање гнушање ми даје...
Оцртати ход најбезазленијих догађаја, па немати куда даље, између кретања и досаде разарања, тужно је како уче о животу, а ја без речи, ојађене мисли, осветљавам угашеним фењерима неки други простор, оправдан једноставном лепотом свога непостојања...
Нема коментара:
Постави коментар