Појави се извор сазнања и изгледа да нађе загубљени смисао у покушају данашњег стварања, а мишљења су штетна, то мноштво невидљивих елемената, неразумљив је начин, а ја се зауставим пред помрачењем Сунца...
Рађамо се у сопственој смрти, умиремо за живот безгранично промшени, а пропадање и смањивање јесте оквир мог апокрифног Космоса - то безгранично море смртника...
Откровење варљивог привида јесте ништавило које се ничим не може показати, а ни исказати, а флуиди више нису спојиви, јер бића су нам разнородна и покретач је претпоставка празног...
Разликујем уверења, без подозрења и не припадам комедији божанског, заглављена у вечном току сама против себе, износим оптужбе, а правичност као начин живота ту где сам атом што пропада кроз празан простор...
А са губитком осећања изронила је самоубиствена смрт мог измаштаног непостојања...
Нема коментара:
Постави коментар