Život obično biva takav da čovek i na najlepši glas, nekako potone, verovatno zato što ima veliki broj poltrona među nama...
Igrala sam jako zanimljivu i dugačku partiju šaha, i sve je bilo na moj strani, no nisam bila vična da zadam tom jednom bednom kralju šah-mat, pa se partija okončala patom...Ja ljudski život ili živote nisam ni izbliza uspela spoznati iz tračeva i pričanja - prepričavanja, koliko sam to uspela spozanti iz pročitanih knjiga i svog tog zadivljujućeg književnog štiva...Do sinoć pročitala sam samo 7 poglavlja i ja sam Lawrencom više nego oduševljena... Lawrence: "Dođite sa mnom u Nicu! Dođite na Siciliju! Hajdmo na Siciliju, sad je baš tamo krasno. Ti trebaš sunca! Ti trebaš života! Ti sebe unuištavaš!... Idemo u Afriku! Do đavola i Sir Clifford! Otresi ga se i pođi sa mnom.... Hajde i nastoj da živiš, za boga miloga! Ono strašno mjesto Wragby ubio bi svakoga! Gadno mjesto! Gnusno mjesto! Ubit će svakoga! Dođi sa mnom na sunce! Ti trebaš sunca svakako, i malko normalnog života"..."No tako ne smijete nastaviti, nikako ne. Ja vam to kažem, ili neću biti odgovoran za poslijedice. Vi trošite svoj život, a da ga ne obnavljate. Vi morate da se zabavite, da se svojski i zdravo zabavite. Vi trošite svoju životnu snagu, a ne stvarate novu. Znate, to ne može tako dalje! Potištenost! Čuvajte se potištenosti!"..."Naše će se staro razmetanje stropoštati, naša će civilizacija propasti. Propast će u bezdan, u provaliju. A vjerujte mi, jedini će most preko te provalije biti spol!... Ja verujem, da će naša civilizacija propasti... A što će doći poslje nje?... Nemam ni najmanje pojma, ali nešto će svakako doći..."...Prirodno jeste da čovek mnogo toga nema, ali nije prirodno da čovek nema ili izgubi-zagubi svoju sopstevnu reč...Praznina opustošena nakon iščeznuća reči u meni, kao ogroman beskraj nekog saznavanja života, kroz zanos ništavnosti svih sličnih ništavila, za sveže trenutke, kao kroz bespuća poezije, i jedne zvučno srodne noćne tame i tmine, bez poređenja i značenja, kad reč klizi niz tromost nesnalažljivih duša i nevešto malog mi uma, što iza sebe oslikavaju zamršene nepomične tišine svog tog ništavnog opustošenja, i dalje da traje bez reči u meni...Jezovita krasota rečju zabuči tutnjavom i treskom gromova iz te neke lomljavine, kad zašušti ili zaćuti, svaki onaj novi okret ili vraćanje, kad čovek taj jedan red ili tu jednu liniju, taj jedan nenapisan stih, bez ritma i muzike reči, bez skladnosti, pretoči u neki slobodan stih, nemareći mnogo za rimom, tamo gde ni stil i način pisanja neće da stvori pesničke slike iz praznine i ništavila..."Bifon je rekao: "Stil je čovek, sam". U svojoj raspravi o stilu on kaže: "Dobro pisati znači ujedno i dobro misliti, i dobro osećati, i dobro se izraziti, to znači imati u isto vreme i duše i duha i ukusa..." Stil, po njemu treba da bude: precizan, jednostavan, ujednačen ili skladan, jasan i živ"...Zašto društvo trpi i toleriše ne društvene ljude???...Život je ono veliko čudo u kome nas izbrišu ili se izbrišemo sami... Život je i kad nas otpišu, ali i kad nas negde dopišu... Život je i kad nas popišu...Da bi vas smatrali i posmatrali kao Čoveka, morate biti dovoljno drski da izbiflate sve najbolje o sebi, pa čak i preko toga... A kad neko nema i ne ume o sebi da kaže ni dve dobre reči, od takvog bežite, jer u njemu nema ni Č od Čoveka...Ne treba "ubiti" čoveka... Bitnije je "ubiti" reč u čoveku...Tužan čovek svima ružan... Svima nešto dužan... Kužan...Nije tuga tegobna i teška, a nije to ni tuđa, a ni moja greška... Biće da je tuga moja ona duga posle kiše svake... Tuga...Niče: "Cenim onoga ko živi da bi ucio."...
Нема коментара:
Постави коментар