IRONIJA...

Divan jeste svaki onaj dan u kome se iz mog malog i ograničenog uma prolije ili prolomi ovako zadivljujuća količina reči i slova...

Naš cilj nije očuvanje tuđeg obraza, već svoga...I večeras svoju nepodobnost i nesposobnost izazivam na duel, dvoboj, okršaj... i to je najbolji okušaj Života...Negativna njihova kritika izrečena na moj konto, jeste i još dalje onaj njihov nesavršeni misaoni proces o meni...Kategorički odbijam da se hranim i dalje sa drveta poznanja dobra i zla...Postoje nesagledive misterije života i one su mahom bez protokola...Ukoliko nas neke želje pokreću i dalje, moram da akcentujem da ja želja nemam više, pa zato i ne čudi moje stanje mirovanja, pasivosti, nepokretnosti ili odumiranja na frontu nameštenog ne fer utrkivanja među masom uspešnih poltrončića i služinčadi...Ljudi koji vam udele više kritika, nego pohvala, doista i jesu vredni svakog prezira...Upoznajući ljudsku teškoću i patnju, stičemo dragocena sveznanja...Potraživanje kosmičke pravde, iscrpeće sve naše snage ljudske...Dobar deo životnih sitnica, desi nam se samo onda kad ne treba...Našu najlepšu poetičnu misao i našu živahnost duha i razmišljanja ubila je sva ta pasivnost unapred isprogramiranog trenutka pod palicom njihove režije...Kad neko okolo nas zasluži koju reč ljudske hvale ili pažnje, većina ga ogovara, razapinje i sabotira - miriše li poznato???...Jedan od glavnih razloga neuspeha kod ljudi , moglo bi se zacelo reći, da jeste taj što ljudi obično steknu višnju mudrost i to ponajčešće onda kada ona više ne može da im koristi u postizanju ili tek dosezanju nekih većih dobara...Neuspeh dobrog dela čovečanstva počiva upravo u tome što nikad valjano nisu spozanli šta je tako prokleto važno, a šta je bogovski lažno...Moja nesigurnost provejava upravo iz životne činjenice da sam pogrešnim ljudima nekada slepo verovala...Posle preživljene teškoće ili pretrpljene muke, čoveku neminovno sledi ravnodušnost...Čovek mora da se rodi sa nezadovoljstvom ili tu čoveka i nema...Njihove loše krtike ubile su svako moje najveće samopouzdanje, pa čak i ono u najavi...Njihove loše krtike ubile su svako moje najveće samopouzdanje, pa čak i ono u najavi...Pošto živimo u eri jako jako uspešnih persona, tako ispada da neuspešne osobe jesu i nepostojeće ličnosti...Ljudi kao Ja podložni jesu promeni, no nikako nisu podložni vraćanju na staro...Pre nego su uspeli da rastuže jedno nedužno ljudsko biće, da li su pokušali da bar predvide - kolike će jačine biti stepen njihovog masovnog uništenja ljudskosti...Najednostavanije učim o prirodi, kad na svet i život bacim pogled iz perspektive posmatračkog oka mojih prijatelja... i to učenje razvijam do savršenstva...Život ovozemaljski biće mnogo podnošljiviji ukoliko neprestano imamo na umu sposobnost za onu spremnost male prevare ili obmane...Najvredniji jeste onaj trenutak kada spoznamo da više nema prostora za neke početke... što se pre povučemo iz svega to više prostora da izmenimo nutrine ništavnosti svoje... a što manje očekivanja, to manje i razočaranja... ni poduhvati današnjice, nisu ono što su nekad bili... vremena su straćena u prazno i porazno... a ono što ponajbolje znam da radim - jeste da ćutim... strahovi su ograničili moje bezgranično biće i žiće...U drugoj polovini svoga Života, učim da prećutim sve one sitnice koje mi Život znače...Uvek me inspirišu kazivanja drugih ljudi...Ukoliko samo jedan put postoji ili vodi do Istine, onda tu Istinu treba dovesti pod znak pitanja...Ko god se ikada susreo sa nekim vidom ljudskih patnji i teškoća, završio je neuspehom na stazi ovozemaljskog Života...Između pameti i upornosti, prvenstvo prolaza dajem - pameti...Među nama sve je manje podnošljivih razloga koji bi nam tobož dali prava da nastavimo dalje... Mudri se povlače i ćute...Iz ništa ljudi teško stvaraju nešto podnošljivo veliko...Izvori obnovljive ljudske snage možda tek počivaju u onim kosmičkim nitima nevidljivog, što sabiraju u svoje energetske rezervoare, onu neprolaznost umetnosti koja tek treba da svedoči i da prkosno traje...Izvorište moga današnjega pokušaja u kazivanju tek neko i nije, pa kao da se ne nahodi u onom željenom smeru, gde bi ovakvi kao ja to svoje ishodište kazivanja trebali da tek naziranjem kakvim nemim, nađu u svom tom pljusku meteorskih kiša, što vrcaju kao zlatne iskre iznad naših nebeskih svetlih i plavih glava... Lawrence: "On se uvjerio sada, da pasja božica uspjeha ima dva silna apetita: jedan za lasku, ulagivanje, milovanje i draškanje, koje joj iskazuju pisci i umjetnici; ali drugi, ljući apetit je bio za meso i kosti. A meso i kosti dobavljaju pasjoj božici ljudi, koji zgrču novac u industriji.Jest, dvije su gomile pasa, koji se otimaju za pasju božicu: gomila laskavaca, onih što nude svoju zabavu, pripovjest, filmove, drame; i druga, mnogo manje naočita, mnogo divljijeg roda, oni koji daju svoje meso, istinsku suštinu novca. Dobro odnjegovani i naočiti psi uživanja otimaju se i reže jedan na drugoga radi milosti kod pasje božice. Ali to nije ništa prama šutljivoj borbi do smrti, što se vodi među prijeko potrebnim donosiocima kosti"..."Na koncu možeš slušati i najintimnije zgode drugih ljudi, ali samo s poštovanjem za onu borbenu i pogaženu stvar, kakva je svaka ljudska duša i u duhu finog, obzirnog učešća. Jer je čak i satira neki oblik saučešća. Naš se život usmjeruje stvarno onim načinom, kojim se naše saučešće izlijeva. I u tom leži široko značenje romana, ako ga se pravilno shvati. On može informirati i uputiti struju naših simpatija u nova mjesta, a može je odvratiti od mrtvih stvari. Zato roman, ako s njim valjano postupaju, može otkriti najtajnije strane života: jer na strasnim tajnim mjestima u životu, iznad svega, strujanje osjetne svijesti zahtijeva plimu i oseku, koja čisti i osvježava.Ali roman može isto tako kao i brbljanje uzbuđivati hinjene simpatije i antipatije, mehaničke i smrtne za dušu. Roman može slaviti najiskvarenije osjećaje, dok su konvencionalno "čisti". Onda se roman kao i brbljarija najzad izopačuje, i kao brbljarija izopačuje se to gore, što je on uvijek za anđele. Brbljarije gospođe Bolton bile su uvijek uz anđele. "I on je bio tako zao čovjek, a ona je bila tako sjajna žena"...Zbog toga je brbljarija ponižavala. Iz istog razloga većina romana ponizuje također, naročito popularni romani. Publika se naslađuje samo u onomu, što laska njezinim porocima"...Neki životni stavovi ne moraju nužno iziskivati i podrazumevati međusobno slaganje ili podudarnost sa ostatkom sveta...Životi su nam počesto sačinjeni od različitih vrsta materijala, koje u najviše navrata nismo baš vešti oblikovati kako treba i valja...I život nije život, ako kroz taj isti život, nismo više izgubili, nego što smo prividno dobili...Mi smo mala zemlja u kojoj je jedino zagarantovano pravo: direktorsko (čelno) mesto do kraja života, iznad i preko svih mandata...Svaki naš ljudski dan, jedan veliki sastanak ili sednica, na kojoj nema potrebe razmišljati da li smo za nekoga ili protiv nekoga... Moja opcija i varijanta u životu (dali nam je ili ne) jeste - večno uzdržana od svakog izjašnjavanja ili pojašnjavanja... Može se zvati i neutralnost... I opet doživotno ista priupitanost: ima li čovek na to pravo???...Nažalost postoje i takva mesta na koja mi jave da moram da se pojavim, a od kojih mi u isti čas i mah splasne sva snaga i volja, pa tako ode iz mene nešto više od energije i života...Najveće opšteljudsko nezaštićeno i nedovoljno čuvano i branjeno prirodno blago jeste ČOVEK...U prirodi zabranjuju bacanje otpadaka, no kroz život niko ne kažnjava prosipanje (upućivanje) ružnih i pogrdnih reči... Kakva ironija...U ovozemaljskom životu, svaki čovek neizostavno mora i treba (obavezan je i dužan), da poradi na izgradnji svoje male i lične zaštićene prirode teritorije, zone i oaze, od izuzetnih prirodnih odlika nekog sebi svojstvenog mira i lepote... Nešto slično kamenom predugačkom postojanom zidu, kojim treba oivičiti i obezbediti svoj mali lični unutrašnji Svet... Tako svako sebi stvara ili je na putu da stvori - parče nenarušene atmosfere i nekog preko potrebnog tvrdokornog omotača...Ljudski životi počesto jesu sva ona vetrometna staništa, na kojima smo dužni sa visokim poštovanjem da se pridržavamo tek elementarnih prirodnih propisa, kao i dobro uređenih pravila već odavno postavljenih unutar ljudi, sveta, prirode i života...