U seriji remija i jedan pat...I konačno sam napravila svoj prvi šah-mat igrajući protiv računara...Ja znam mesto iz koga isijava tuga, kao mesec okrugla, kao zima duga, kao strašna žuta minuta, kao pokorna sluga, kao nema usta...I tako moje nekad poetično odvažavanje više nije tako spretno, pa se zbog toga sve manje oseća sretno, i još jedan razlog više da bude zauvek setno...Tuga je verovatno jedino osećanje ljudsko, koje čoveku nikad ne dopušta da mašta ili sanja...U svakoj kapi kiše to nečija se tuga opet tako glasno čuje...I biće da moje nejako biće vazda tuga dovodi pred lik Tvoj sa nebeskoga zlatnog svoda Bože... i biće da tek duša tuge mi puna sa tvog lika tek kao da uhvati onu kap vode žive... i biće da ta širom otvorena nebesa nad nama su tako nedostižna i daleka...Sve su čupali i trzali od mene, no tu klicu religioznu ipak nikakva sila nije mogla oteti a ni potreti... ostala je u meni... možda kao bleda senka, ali je ostala da prkosi...Ovako sam nekako nešto htela tek reći: Odvajkada ja sam bila pusta zemlja pred Svetlim Likom Tvojim Bože i s punim pravom od mene je odvraćeno svako dobro i od mene je uzeto svako utešenje, od mene je sve što vredi odbeglo, jer moja pusta duša nije iskreno ljubila Tebe Bože i Ti sa još više prava okrenu Lik Tvoj Svetli Bože od moga odvratnoga lika...i ko zna, možda sam sad lepše rekla...No, ja ipak volim da se vratim u nazad i da vidim šta me je to pokrenulo ili zakočilo - svejedno... Evo to je taj citat: "Nemoj odvratiti od mene lica svojega (Psalam 27,9); ne odlaži da me pohodiš; ne oduzimaj mi svoje utehe, jer se bojim da moja duša, lišena tebe, ne postane kao suha zemlja pred tobom (psalam 143,6)... uzeto iz knjižice "Ugledanje na Hrista"... No, ono što sam ja ispisala daleko je lepše vrednosti za mene, jer je svako slovo nešto moje malo kazivanje... no, nestade struje i moja slova proguta mrak...Možda najlepša molitvena reč koja mi se ote ovih dana ostade negde izgubljena i pusta, a ja da je prepričam ne umem... to sve prekide nestanak struje, udar groma i oluja, od koje je ostalo par kapljica na plafonu i nekoliko barica koje su udarile na prozore... ovoga puta sama sam se izborila sa poplavom...Ove kapi avgustovske kiše, od nebesa nikad tiše, neka se snize još u mom srcu više, da bi tako i grom ljuti bez greške razlučio šta je istina, a šta su laži...Kako brzo bledi sećanje na lažne prijatelje ovoga sveta...Gle... u grmu zagrmi...A neki su po svom starom običaju voleli da bacaju naša imena u bezdan bez dna... tako, uz svo uvažavanje - to nemate blagoslov da radite... bar sa moje strane...Isterivači mojih đavola, uništili su sve najlepše u meni: Reč i Pesmu...Tako beda posle 6 godina ode na Siciliju bez kartica i bez rata, i 1200 evra potroši za sav taj provod, da zinu dušmani od čuda...Bilo je "sevap" bedi dok nije radila nuditi polovne stvari i tuđe, no bedu nije trebalo nanovo ponižavati time što će joj biti nuđene tuđe stvari baš onda kada je zarađivala dosta solidno, tako da je mogla sebi da priušti sve što joj treba i što joj se sviđa... no beda je naučila da začuđeno ćuti i da se pita: a šta im sad to sve znači???...Moj broj telefona ne treba više da okreće sav taj zabrinuti ili radoznali svet... glupo je mene pitati: šta radim???... mene zvono telefona ne veseli uopšte... i zato ja najviše volim kad sve oko mene ćuti i to zaliveno...Neke, mada moglo bi se reći gotovo sve kontakte najbolje je prekinuti još dok ste u nekom zamahu snage, posle kad ostarite biće vam dosta kasno...Počesto sam čula reč "bog" na ustima onih koji su me za srce ujeli...Ja sam počesto od onih koji ćutke gutaju i ono što ne vole i što im ne prija...To ko se kuda šeće, šta kupuje i šta radi, više ne prosleđujte u moje uše zapušeno male... kažite onima koji oko mene kolaju i jedva čekaju da im ja to prepričam ili prenesem... ja nisam tip prenosioca... tako neću ništa ni da čujem, a još manje da znam... Srećan put...To da li u mom glasu nazirete ili čujete tek neko zrno ljutnje - nije do mene i nisam tome ja kriva... mada ja to ljutnjom i neću imenovati... i ne brinite: niste me probudili uopšte, ovoga, kao i svakoga puta unazad - ja sam se probudila nekako sama...Ovakvo ljudsko biće kao što sam ja, najlakše jeste ubiti lošom atmosferom koju neko odozgo stvara...Dosta sam saučestvovala u tuđim radostima, sada je trenutak da saučestvujem u svojim najličnijim patnjama, tugama, bolovima, pa i poniženjima... i naravno za sve ovo niko mi nije potreban... za razliku od nekih, ja najlakše i najlepše koračam sama...Kroz daljine naših ždrela, prah reči uskovitlanom snagom u umu bar na neko vreme proždrljivo da potraje... Niz staze šumske razlivena duga i odsjaj šarkinog oka u travi noći... Hitre su reči preskakale sva zaglušena osećanja prostora... Neprekidnost pejzaža kroz tišine, kao da struji talasima bezvučnim... A pesma sa težnjama stvaranja reči, kao da ispisuje sva svoja nadahnuća, kroz daljine naših ždrela...Nije li reč pokatkad kao bačena sa bezimenih vrhova ili iz najdubljih ledenih pećina... Nije li reč nedeljiva po toj svojoj nekoj lepoti kazivanja i svih unutrašnjih pejzaža... Nije li reč otkinuta sa litica i izbačena iz stoletnih hrastovih šuma... Nije li reč kao takva prava prirodna retkost prebogata žuborom živih voda... Nije li reč suri orao ili sivi soko što plavetnim nebesima kruži... Nije li reč ta nepomućena oaza istinskog svemira i njegove zatrpane tišine... Nije li...Reč svežinom jednog planinskog jutra i svemirisnom lepotom pašnjaka, njiva i oranica... Ta reč takvu nenadmašnu snagu skriva, na čijem žuljavom dlanu svaka kap mleka iskri kao zlato... Tu reč obogaćuje čistina šuma i vazduha... Tu reč tek ovlaš pokropi prva jutarnja rosa... Ta je reč najsvetlije Sunce moga plavog neba... Ta reč se piše BABA i DEDA...Reč stvara najblaže rečene trenutke, gde melodičnost prepoznaje sebi blisku duhovnu struju, u kojoj je svaka nejasnost izvedena na livadu da se prepne (pripne), a sve manje od obada prene ili od dosadnih mušica trepne... Goveda pasu i nečujno mašu repom... U najprirodnijem pejzažu livadskom ostaviće tragove svojih potkovanih kopita i sveže zapušene balege... A onda, će utišati svoje nevidljivo preživanje pred povratak u staju (štalu, obor)...O, šta sve otkriva jedna duša živa... To kroz podzemno korenje svih unutrašnjih žila, neke plavetne jasnovidnosti i vazduh i vodu i zemlju i kamen, hitrinom svoga bistrog oka, kao da ogromnom snagom svih uspomena i zaborava jednog ljudskog uma, kroz prostor prelomi žustrinom, nešto kao krivudava munja... O, nežno li odjekujuće snage iz dubine nebeskog lepo uštopanog džepa...I nismo li sve manje bespomoćni u krivom viru ništavne praznine, kroz koji nemi šapat rasprostire nad našim glavama sve one sada već stišane ognjene jezičke... Nejasnost neka kao u razlivanju boja i ljudskog bola, prepunja sve rečne slivove i kao da odapinje strele na uskomešane divove... Krčag prepuniše gnojem naših rana... A šta ću kad ja nisam jedna od tog mnoštva prespokojnih sanjara...Iz nepovratne melodije prošlosti kao na onaj jedan mali čas, tek neku od fotografija u sadašnjost opet vratim, pa na vrh svojih pleća natovarim, bez straha da ću sebe opet da pretovarim... I pustim da sve skupljeno u meni opet kroz večnost svih slika za neke slivene i skrivene svetlosti neba u ognjenom plamenu olista i zablista...Vešti li smo u poricanju tuđeg bola, dok po ponoći krv sa tuđih kostiju oblizujemo oko svečano postavljenog stola... I ko sad mari, što su nam srca toliko tvdokorna, a reč nepokorna... I vazduh smo namirisali umorom svetim, za neke buduće okrnjene parade leta... A reč će opet pogađati i sve ono što nikad nije ni rekla...Bole li i danas dovoljno svi oni ritmovi blago prosute bujice kiše, po krovovima kuća i šta je to što i dalje blago traje i kruži iznad naših beskrajno plavih glava???... Odšetali su svi koraci prošli niz put jednog ćorsokaka, tamo niz onu složnu mrežu od potonjih ostataka nekog čudnog mira... Ima li veće nemoći nego shvatiti, da više tamo i ovde nema ni približno dodirnih tačaka???...
Reči istopljene pesme tek nazirem u plavoj daljini...
te slogove teško uklopljive u rime...
te kockice leda...
ta bela polomljena jedra...
tu gde umorni kraj tek stresem sa pleća...
tu gde mi misao pregaziše strahotama praznih vera...
tu gde nepomičnost i pokvarenost osluškuje tvoj bol...
tu gde ni prerušavanje nije korstilo nikom...
tu gde urušeni zidovi čame od strave...
tu gde ni treptaji osramoćeni nisu...
tu gde uspomene zaboravom neostenost okreću u odsustvo tebe od sebe... tu gde ni uzdržanost nije sveta...
tu gde nepokrivena ostade sva tvoja seta...
tu gde ne progovara ni oklevetano zrno peska...
tu gde i pomisao nepomišljena jeste teška...
tu gde...
Нема коментара:
Постави коментар