Отиснем мисао, ту паралелу живота, ка обзорју покиданог памћења и видим рушење, пролазност и ништавност...
Видим...
А на старим меланхоличним таблицама од глине, запостављена важност...
Поразна мисао, коју поистовећујем са данашњом ситости, поништава моје биће и паралелу живота...
А ја и даље узмичем пред ведрином јутра...
Празнина у последњој строфи песме, где песник не долази до суштине, а тајна памћења расута у оку посматрача тек наставља...
Нема коментара:
Постави коментар