Okamenjeni ostatak tek neke od davno prošlih reči, ne reflektuje onaj otmeniji trenutak, kad smeh nosi tugu u zaborav... i nedovoljno iščekivana kiša, najednom je prošla bez suptilnije vrtoglavice... i tako dok smisao kroz paradokse brusim, i o izmučenim jutrima bespotrebnosti tek reč sa naporom izustim, ućuti i Poezije tok sa svakom ugušenom iskrom...Za one koji su govorili da imam nokte kao veštica jedno važno saopštenje: upravo sam podrezala nokte, da ih usaglasim sa ona dva polomljena nokta na palčevima... no ubrzo će moji nokti opet porasti...Nisam znala da će me put doista dovesti pred taj mali gotovo skriti kivot sa svetim moštima Svete Lucije... na samo mogu da izustim još jedno veliko hvala mojoj Zaštitnici... Sveta Lucijo, samo Tebi večno hvala...Ja moju "familiju" ne ogovaram, ali je i ne posećujem da doista i puštam svakoga da svoj život živi s mirom... no, neki crkoše od ogovaranja "famije" i posećuju je - da da očigledno... zar to nije ljudski nisko i bedno...Koliko je sve više onih koji ono što ne žele sebi i svojima, a tako nesvesno, a možda i sasvim svesno - biće da žele drugima... i licemerima malo ih je nazvati...I opet imam utisak onaj moj mali, da su svi znali šta će me snaći, samo ja nisam znala... kakva beda... a možda konačno i Sreća...Ja sam tišine i nekog mira uspela naći i unutar zidina svake katedrale, za dalje komentare možda više nemam snage one pravoslavne...Užasavajuće je to što su postojali ljudi oko mene kojima niko i ničije ništa nije valjalo, samo su oni i svi njihovi bili besprekorno čisti i najbolji - pravi ljudi na pravom mestu...Pitam se samo da li bi moje bajne prijateljice one pre Sicilije, da ne dođe do zbunjujuće prozivke, savetovale svoje rođene ćerke onako kao što su pokušavale da setuju mene...Postoje još neki pod pseudo imenima koje držim ovde, ali neka znaju što se jave tiče, za moj pojam su izbrisani i to čisto načisto...I nakon toliko truda, rada, pa i znoja, pitam se da li je moguće da naši "talenti" ako ih je uopšte i bilo, mogu tek tako da ispare da ih više nema ni trunčice u nama...Svakim novim danom sam sve siromašnija za onako lepe rečenice koje sam bila kadra ispisati samo prošlog leta, da ne računam u nazad dalje... i nešto me neće ni rečenica, a ni pesma... bće da je ovo kraj mog "kreativnog genija"...Tu kišu od sinoć zapisujem i ispisujem skoro u svemu, a srž njene suštine pronalazim u najtananijoj radosti večnog plavog beskraja, u onoj dremkastoj daveži jedne ljudske tuposti i ideje, tamo gde kiša utapa nepoznate zvuke noći u beskrajnosti ćutanja i potonuće u još jedno večno talasanje reči...Reči pokisle i prokisle od modrine moje nevesele i njima vesele, tuže nesrećno srećno, prezrene i krivo nasukane, oslikane, kao kroz nepomične fijuke kamena bačenog u vodu, u kraj, bez plača, kad jeza nađe trn u jezgru nemih odjeka, ujeda i ojeda...Neprimetne tišine isprane od sve one sinoćne kiše, kao da oplaču sve one magle i tame, kamen što pod vodom od nekog bola zapišti, minute pokisle ko reči turobne, zavučene pod stene, gde ljudska misao jedne spoznaje zatrpava trenutak krajičkom kiše prežaljene...Nismo se napili sinoćne kiše dovoljno, a ni hladnog magličastog beskraja, ni one praznine poraza, u opalom lišću, što ga umor bez milosti, bez ritma, kao iznenadi prazninom onog večnog romora kiše, kao kroz modre obrise jedne tišine i tmine...Sinoć je hladna kiša drobila tišinu ponoćnu, kao onaj nakostrešeni duh, u kome se neki točak praznine vrti, sa bezbroj vodenih svetlucanja, što ih zasićena rožnjača ispraznosti u neke mile tišine primiče vidu, za oblak teško olovan i za svaki polovan osećaj dvaput izrečene slične reči...A kada posustane isti onaj zvuk, koji je nekada davno, naša krila širio za neuhvatljivi pogled plavetnog, i kada opet zaćute uši od prejake reči, i kada jesenje boje prhnu usred leta u ništavilo, i kada guste magle progutam, još od svanuća jutra, i mislim da će tek tada okrznuti sve te letnje kiše, sve one iste zatrpane tišine...
Нема коментара:
Постави коментар