И ова ноћ углавном пред оштрицом хладног камена у последњој тами света пева, а грозно време пред замућеним извором наде - зева, баш ту где смрт без опела снева...
И путује светом кап освете као изгубљени циклон, да помрачи радост и уништи мирисе, док полагано гуши се Месец и расточи Сунце у вешто упаковано безумље...
И тако извлачим дрвену чачкалицу да њоме престрашено извучем сав тај бес из згњеченог ока и оћутим ту побијену мисао, коју више ништа оживети не може...
И трунем и трнем под товаром тупих удара, а камен се оштрим угловима зарива у кише блаженог светла, од кога уморни ход пред собом закопавам...
Нема коментара:
Постави коментар