ПЕЋИНА...

Кроз сваку нову причу и причање о људима којих више нема, силазим под саму површину људског праха, мрака и тишине, испод оне планине непрегледне, чије врхове, висоравни и планинске венце остављам тамо на Сунцу, као и све оне ливаде, шуме, потоке, брвнаре и вајате... Посве лагано ред по ред, спуштам се словима великог писца, као кроз оне ходнике под земљом и ту проналазим ону галерију величанствену, са жубором воде речне - Извор Живота... Величанствена шупљина - мрачна и хладна... Величанстевни шапат и моћ нетакнуте природе... Какве све природне силе нису учествовале у стварању ових камених рељефа, пред којима очи постају уши, а уши очи... Удишем ту лековиту мирисавост пећине... Мноштво пречудесних слојева што одише својом красотом и поглед одмара у векове... Пред призором пространства и поглед постаје вијугав - кривудав, као река која је вековима овуда неумитно текла и још тече... Неправилност која плени... И као да се обретох у једној подоста хладној, али сасвим пријатној дворани... И као да пристигох на најлепши концерт озбиљне музике Мајке Природе... Свежа озбиљност корак води напред и све даље... Пре свега, беше ту и свежина опојног ваздуха планинског, који се и овде присећа... Усред неке камене јаме, у којој нема ни дашка језе, већ неке неописиве радости и среће... Наслаге са зидова немуштим језиком да очитам или прочитам - само нагађам... Ту ипак нешто пише... Подлоге и талози... Наслаге... Светлуцави кристали или ми се само чини... Жуте каде, зелене мрље... Капљице воде капају по мени... Одакле све не долазе... Блажено је то купање и непомично стојим док ме квасе... Колико година прохуја низ ову пећину... И потпомогнуто слабо осветљење малих сијалица тек припомаже да се већ уобличи мало живописнија слика... Пећина оаза мира и тишине... Иако се наоколо осећаше пећинска жива бића, нису се могла видети, а ни чути... Рекоше ми још пре улаза да слепи мишеви сигурно неће летети на светлост... А питала сам има ли их и јел безбедно кретање кроз пећину... Рекоше да јесте, али само докле има стазе... Даље, не!!!... Сигурно слепих мишева има тамо више иза оног узаног пролаза из кога истицаше и жубораше Источник Живота... Тај мали најбучнији пећински слап... Тамо сијалице иза не светле и тамо обичним људима без довољно алата и заната није допуштено ни ићи... А шта ли тек тамо иза пећина скрива... Јер и тамо иза тог каменог зида ипак нешто има...    

ОСТРВЉЕ...

Стресам без треска дамаре
жалосних вапаја, приспелих
са површине клавира оних
ситнина и истина, где још
пулсира исток наших алузија...

Тај лов у мутном острвљу
обиља страница у термосу
језера и свих трептаја, ко
бритва и уже, унутар оног
корнета, што расеца старост 
још увек не испеваног сонета...

Нижу се слике у галерији нас
бескућника и зврндова, ко сва
трулост и тупост истина, ко низ
испијених чутура, то што јесте
олупина она под белом векном
облака челична, ко марва што
радосна ка литици хита и клица...

Модра трава у мутљавини тог свог
мочварног тла ко обамрлост наших
уморних глава са хиљаду уједа и
рана, од свих неукости и уобразиља
где надомештај речи проверава све
под смоквом властитих недођија...

Бруто лично спадало без уплива
у огранак своје мале отпорности
и никакав смртник у преокрету
непогода, игра се речима и као да
наједном површина језера, ко астал 
од ораховине камено ћути, као кад
над њим сенка надраста своје поеме...

Кудеља бачена у шикару суседног 
села и дрека чавки по обрубу оног 
острвља са почетка уписане песме и
записник са сапотписом конгреса, са
кога још стеже крагна базом свих
наших најситнијих података...
 
 

ДО УНИВЕРЗАЛНОСТИ...

Писати такве неримоване риме
до универзалности сваког
људског бола, што се у
бачвама од дудовине 
мирно СВЕТЛЕ
ту где су утопљене
све наше сузе СВЕТЕ
ту где обезглављене птице
уљудно се песмом СВЕТЕ
где очи проклетства
се раскошне прошлости СЕТЕ
где горке прекривене СЕТЕ
од немоћи расплинуте се СВЕТЕ
тамне су послениче твоје ЖЕТВЕ
и кусе су твоје СЕТВЕ
труле су твоје ЛЕТВЕ
у поноре твој ЛЕТ
у неспокој сав твој СВЕТ
у мрењу пролећни ЦВЕТ...

У ЈЕСЕНИ ЗЛАТНЕ...

Узете протоке, притоке и потоке
све неумољиве дане и сате, што
ту и тамо опточим стиховима у
јесени златне, без жеље и снаге,
усред кише из вечности свеже
магле, често се реч загледа у дно
многих светова без мириса првих
пролећних цветова, ту где благо
речено и тишина још блеђе и ређе
залази за облаке бола и притиска
теже, као кад се пресамити над
Васионом пре узалудног повраћаја
у свет прежаљеног живота једног
песимисте и његове увек исте песме...

ЛИСТ...

Лист у златну јесен, ко у немарност
своју залази и слази, за дубине оне
прозрачне и молитве задње, кад све
пролази и прежива време и пева у
вечери целе, своје мисли занете и
златне, па одједанпут као да стаде
мисао у тај несрећни ехо, без водиље 
смисла и суштина у потиљку слабашно
да пламти тим угашеним пламом и да
ли су сабласти пруженог неразумљивог
бата у мрамор још хладније стукнули
сва космичка мора и онај бледи свели
трептај у болном бивању преко свих
тишина успореног откуцаја јутра у 
слепом бескарју киша, кад мисли се
ко ноћи смраче у ћутања, што су 
прецветала и кроз песме и певања
празних слава и сан без слова и то
опет ветар обасипа сазвежђе неким
подрхтавајућим шапатом и језеро кад
оста погружено у таму ноћи са свим
измењеним богазима сећања и позни
су крајеви наши што изронише из
тврдих надежди, без речи и смеха, а
бескрај јесени дозива магле и кише
што срце стежу ко сироче, оног свог
недокучивог одсјаја без сјаја још из 
даљине тавне и давне и кад непресушну
рану оком неподношљивим, кроз трзај
тешко рани и залуд после свега покуша
у живот неки девети-десети да врати...  

НАСТАВАК, БЉАК...

Речима као крилом, замахнем кроз воду и питам себе: колико данас доиста могу, да опружим опруге опет пронађене и изнова рођене песме у тишини плавог, правог и празног, разног садржаја???... Како се она побожност због Тебе опет ружи, а празнина сива преко песме и камен темељац земљи ко огрубела рука пружи, тамо где и крв данашњег зноја на починак испарава латицама отрованих ружа???... И како уобличаваш речи тако ретке у малим сластима великих пораза под стаблом храстове коре у бескрају оне проклете горе???... Или где поређа све метафоре оне кроз исечене стомаке и сиђе ли вечерас и кап кише са твог смелог ока, са осећајима свих оних дивота под покровом највиших доброта, до најдубљих нежних врева, где не просипају увек туђа црева???... И кад твоју реч опет засени у заседи тма испарења, а ти баци мисао у одсјај бескрајних туга и свих проливених суза... Од давнина време смишљеним умором, турпија твоје бистре очи у заносу без предаха и стрелу умаче у мастило да тако и твој труд усмрти посве елегантно и сјајно, као ону чудну коб или удес зао, кад и под крошњом липа потопљена буду сва њихова зверства... И збиља, где су ребуси и осмосмерке створене у свету тишине, не више преплашене оним мрковима са брковима, што зналачки стрелама бију и крв људску пију... Буђење неухватљиве мисли и реч која можда бунца, но, хајде да твојом бригом и од оног силника бар вечерас мало мање моја реч штуца... Наслада једног неспомињања непомјаника оног што из бездана свога виче, а ја у инат њему нова слова сричем... Нећу да вичем у складу тишине ове, јер каткад се верем по облацима све више и више... Висине даљина у које речју крочим, закорачим, да цвећу тишине један нови свет искрчим и отворим од оног олујног праха што над  тим лепим латицама млатара... И сене ће играти у славу заборављених ала и дана... И опет ће све бити забадава, а на свету ницаће и даље пролећна зелена трава... Избави ме плена које каквих бараба и реч поиграва у мени опет плава... Крећем се тамо вамо и храбро точим Сунца очи у тај пехар што му позледише окно или дно... И ништа се трансформише и песмом замирише у ретке строфе што ће се тек удисати тим широким носницама мистичних ликова и свих излизаних штихова, али у веселости и без трикова... И ту мора бити и оних њихових утовљених бикова чија вредност на тржишту меса пада, али памет мора да ту негде завлада... Понор се дими дивним кадом њихових жртвеника, а нас ће кажу протерати из властите коже... Може, у коже умилно прозрачних личности, Боже... Налет речи чудом неким потера из мене, иако после речи завист ће још више порасти... И расти то савршенство у људима данашњим веома плодно и ненадмашно родно... И још редак који да трунку натруним, а да не иструлим ту где ће реч сјати и мени крило одсечено дати, да тишинама својим стремим и да се на будућа обасипања неромантична припремим и свечано досетим, кад подвали треба и да доскочим... И мрвама искричавим ћу својим покалдрмисати све мрачне сокаке и кроз реч комично престати или опет у суштину тишине нестати, али нећу престати да се сећам оних пролећа и липа, под којим никад није било кишних глиста и где је свака реч у капљици кише блистала и ведрином снажила и није се ту много сналазила или проналазила...  На концу, ипак - свеједно...        

"ПИШЕ МИ СЕ" или "Е, БАШ МИ СЕ ПИШЕ"!!!...

Мирно и још не оборено оно вече у снове полагано речју својом кад слази иза завесе плаветнила, где часови без окршаја опијају мисао у кретању кроз димензије дневних обмана... У сумрачна времена, ех, да је бар пахуљица од снега, оних крајње прозрачних од којих се и умор ућути, обмотан у своје погружење плаветнила... Ведрина тих истопљених обмана посред сваког реда могла би можда да стиша кише и мисли тишине... У тврде душе из небеске молитвене спужве тек надање што тече као кроз сенке позабаних ноктију и костију... И без мане и страха празнина срце тишином испуњава до величине оног достојанства као кроз пролазности што се до дубине свих дубина, погрузе и ту где тек почињу исправно да увезано продишу у двочетвртинском такту... Или руже камене опет ничу и проналазе кише и олује, ту где и незнање у вечни бескрај извиди саму суштину... То вечно море илузије што замирише у часове ноћне, у зимско пролеће и почне да мили од све своје суштине где време чудно обрће слова и то је она најтешња борба без постављене међе тамо у препознатљиве видике... Слушам ту реч без нежног осећаја за ране туђе и нешто се ту можда мртво у мени буди или тако и јад људских ћуди вечном песмом негде по гуслама загуди... Чему и блато сјаји кад су отроване песме поленом коровских трава тих најкрвавијих реченичних опијата... О, радости без угушеног данка, кад и сивило пожути од чемера грубих људи... Тмине, а никад милине и у најбоље твоје дане и реч се протеже, отеже и све гасне у теби све као теже и теже, без земљине теже... И без гласа сок отрованог цвећа испијам бритко и трудим се да предубоко пишем све читко... Разонода умиљата као змија на мене језиком палаца и јури ме око туђег плаца... Мудрости бледа што си одједном опет сневесела???... И продужи песму нека речи клижу до недостижности чудно испреплетаних речи и умрежи свету беду, па испиши по табанима или попишај и тог малог миша... Понос је леп, али не поседује га читав свет и то је тај непоновљиви трен... И узлети и лети и полети и не полети и у реч слети и сплети и уплети... И тако све док опет не кажем да "пише ми се" или "е, баш ми се пише"!!!...

(дабогда се наставило)

КРЧАГ ТИШИНЕ...

Крчаг тишине крепи мисао
и бистро надање и одјек што 
ветар витла у хваљење душе 
и глас у мрачној ноћи из те
небеске равни и орао што ту
кликће у зрачни сан слободе и
зрачни зрак и Васиона и висина 
сине болно јасно ту где песма
на ум пада и где добро страда и 
све опустоши од радости јесењег 
јада и траг речи што гласом се 
чистим сурва у прозебла људска 
срца и спокој стиже у хладне јој
реке у равнице покривене маглом 
где пољаном река увире у заборав 
старих слава и богатих прослава и 
где ветри брзо хуче док своју мисао
од суштине не одлуче и гавран гракће 
преко камена и седам морских гора и 
вечна химна слободе у зидове звучне 
што се сручи без исувише туче, кад та
сијалица на небесима изненада пуче...

ПРЕКО ГЛАВЕ...

Преко главе шапуће зрак
јутарње тишине и живот
са немих урвина, без 
одушевљења бљесне
свиленом сенком без
страшне жртве и дише
у мирису туге и успаване
пустоши, као тешки заклон
тог малог часа, непознатог
пробуђеног остатка песме,
што је умор неопрезно
сневесело мање више и кад
не упита, а мисао од жалости
прокисла и погурена, потиштена,
од бола и разочарана радост
живота, ко горчина успомена и
поглед даљине под плавим
застором ока, следи тишине
и гуши наде, забуне, победе
и слепе поразе, а кише веју
у јесен мутну и бришу сву ту
изгубљену нежност руменила,
што занемело похрани блистање
хладно и разастире лишће
жуто и мутно свело, по 
бескрају слабашног смисла и
затрпаних тишина, што тромо
протичу меким сенкама преко
главе тесних небеских застора...
 

БОЉЕ...

Боље кад висина боли и дроби
кретања сва кроз пределе тих
сачуваних ишчезнућа у сликама
јесењег јутра у заостатку предела
без лепоте боја и корака што лебде
у дрско недостижно плаво...

Док пролази време дубоких врела
и нирвана за пробуђење стазе
среће и књига што прах слова
расточе кроз тишине посве живе
и заборав кад надживи лепоту
снова и давни прамен пролећа
простре и проспе по трави...

По ранама уморних дана у благом
стиску осаме над пољима плачних
вода, као ткиво људско громовима
угрувано што немо клизи у лишће
разбацано, као тај јесењи мир са
пусте обале плаве кад удише трулеж
корења и радост варнице из камена...

КРВ...

Крв над торњем дроби
небески плави покров
и преку бол затрепталу
на месечини у цвету 
липа у висине креће
душа груба и плаче
сјај малаксале зене у
рани скромне безгласне
алеје и реч кроз ћутање без 
заноса спокојно издише 
у оној капи зноја и кише
и мисао се чудна нечујно
ведра као склопљив тренут
вечне студи још слути
тугу и отровану рујну
ружу у потресу нужде
свога срца и носи као у
капљици киселе кише
скоро што преплави
стене и мирис песме без
опроста и отпуста све из
мене и од мене, од крви
дотуклог рујног звука
срца мека где у невери
сене своје куца и мрак 
точи као гнусне снове сете
и сјајне уздахе узвишене
елегичне њене песме...
 

МУК КРОЗ НЕДОХВАТ...

Земља и Сунце свело
травка и зрака
и трешње грозд
сабласно процвета
кап стерпње
и стење
над реком гасне
ко незнана сенка
и испијено чело...

Урушена песма
тек умине бол
и расточи тај 
меки звук и
плава светлост
замрзла од искона
у тишини поднева
љуби пламен беспућа
и ожиљке срца...

У смрзло свануће
кроз пијани бат воље
и неизреченог зрна смутње
и глад живота у
свиленом поздраву
о зидове трулежи
верног жутог лишћа...

У мрењу мира
озледи мук кроз
недохват којим 
рођени дар у корену
исклијале речи и
истина у незнању
празнином израста...

У недостижне дубине 
и кише капима
прошарају брегове
росног краја и
кеменим сном
под ногама јесењег
препознатљивог рама...

ЖУТИ ЛЕД...

Жути лед удара пенушави тренутак и
тужним зорама шаренило јутра нове
земље у погледу рашири, а очи гласно
о камен радости круже замрле и зене
погнуте ноћи кроз последњи понос
бескраја, као из прикрајка неизмерне
нежне вриске и мисли огрубеле, мирно
после жуте олује у ноћи погрбљених
успомена над долином невеселих
откуцаја и све је жутом тугом тмурно и
уморно, сумроно, а помрчина промиче
покрај цвета и цвета уместо липа и
крв поглед жути леди у непознате 
судбине, без почасти и даха, док 
смешна жута пустош изнемогло над 
осмехом хара без речи у преливању
своје жуто ледене празнине и стане...
 

515. ПЕСМА...

Звезда не беше ноћас на небесима,
но Ја сам удисала свеж ваздух и
сјај пуне месечине обасјаваше Ме
и дим цигарете струјао је кроз моје
вене и птица једна забрујала јесте
мелодију ноћну стару и неки тек
разређен благо магловит омотач
обмотавао је ноћ мирну, док у мени
свет тишине и Ја видим срне у 
даљини брда са очима кристалног
сјаја, како силазе на језеро да пију
капи насушне воде новорођеног јутра...

7-8. новембар 2014. 

NIHIL NOVI SUB SOLE...

Уморном песнику тишина јесте
најдраже уточиште, доведено у
склад дотичног бесмисла, врло
кратко, јер особина такве песме
јесте писати по властитој вољи
и прећутати о свим чудесима на
небесима и једна од посве добрих 
прича јесте оно чување свих тих
различитих одлика и облика, тих
најгорих кукавичлука, лишено
предности у времену, па тако и 
свога права што као река отече, 
ту где у име Тријумфа жртвоваше
беле бикове са позлаћеним роговима,
но басме нису биле тако снажне
да отерају све демоне и уроке, а и
натпис са славолука полагано бледи
и тако и песник читајући песме Хомера,
Овидија и Сенеке научи да чита и пише 
и камо среће да нисмо осудили неке 
одличне и изузетне људе, што неправде
старе да забораве траже, јер једино
песници могу да певају о горчинама
свих истина, кад ништа ново нема 
под овим Сунцем нашег неба....
 

УМОР У МЕНИ...

Умор у мени обмањује моју 
некадашњу трошну снагу и
реч што се осипа кроз све
отиске згужване хартије и
као да просута утроба мојих
мисли нестајањем у свако
ново нестајање нечујношћу
свога умора исклија - то реч
умире глувим умором у мени
и прилив снаге ме прескочи
у инат умор да опет врати и
напуштањем речи узврати
и опет спазим умор у мени
весело свиће и још веселије,
јер никад не залази, а реч
делим на остатке, на мрве,
као кад ме највештије смрве
и мисао се гаси, гасне и
умор у мени осване и без
остатка сване као расута
снага поласканог бола...

БЕРЗА ЖИВОТА...

Играли смо на берзи живота
бацајући сенку сумње на мрве
круха у безграничном изазову...
Бацали смо коцку или семе
раздора и безбожништва и као
да смо бацали светло у старо
гвожђе или на ђубриште... И зар
не бацисмо копље и камен...
И бацасмо кривице на неког
другог и бацасмо једни друге у 
засенак и бацисмо под пете
и добацисмо прашину у очи и
уље на ватру и људе у бригу...
И бацили смо будалу у блато... 
А нисмо се бацили никад око 
врата... И нисмо бацили око на
њих никада... И нисмо се бацили 
у загрљај тог бледог блаженства
без трунке лажног одсјаја...

ПАРОБРОД...

Паробродом испловљавам 
кроз успомене све данашње
и срце иште снаге, али се
некако брзо загрцне, а сви
ти људи на палуби ћуте као
преклани пси, а Ја речима
одбацујем људе далеко од
себе... Празнина ћути свом
том незаборавном тишином
суза која гули кожу са срца
и севале су бисерне муње
под црним облацима свода,
а струне круне те велике
тишине и брује кроз ћутљиве
бешумне даљине и човек
великог срца зна да су
туга и радост нераздвојне, а
дан потонуо у плави пламен
док шапат вечери увлачи се
под нокте зимске пуноће...

УГАСНУЋЕ...

Кроз дубине светлости
вечно балженог мира с
оне стране метафизике
новембарско Сунце срца
из празне суштине своје
прогрева осећања нашег
духа васионе и овог јутра
а стваралачка Мала Искра
обострано снажна и јака
што зрацима топлоте те
у душу долије кап кротке
росе и мрву радости или
благодарности за биће
људско што доточи у све
те мисаоне тишине кроз
сагласје мелодично наду
оних тренутака умивањем 
првом водом у живости
покретљивости неке нове
снаге у капи данашње
осунчане празне јаве...

ВИДЉИВОСТ...

Видљивост умањена, али није смањена
то грање боде наше очи, корење и жиле
саплићу ноге, а ноћ је ко никада у свом
сазвежђу треперавих искрица у колу, на
дивним вишњим облачићима прашине
космичке, ту где насеобине чудне кроз
затрпане тишине ходају за неким мало
лукавијим одблесцима светла, где ни
истине нису више тако снажне, но све
те одаје космичке душе су безизмерно
уплетене у завршетке пре бесконачно
живих непочетака и тако по жицама
својих неумитних музичких лествица
ноте ће одскакутати тамо у бесконачно
непрозрачно и посве мало и неће бити
распевавања промуклих гласова, јер и
магија ноћи, изумире у свој својој слабој
моћи и жеље више нема за битке оштрих
речи, али има мисао да од свега тамо
истину и победу, па и песму на свом
починку и каљавом плочнику створи...

ЗА АЛБАТРОСА...

Кад у само једној речи се
разбукти онај пламен чежње
без сенке над вечном тишином
и мисао пуна одблеска плавог
тихо кроз сате размишљања
полагано прах златне јасности
у инат ћутању вечних киша
и смирај дана опажен над нама
кроз поља жутог погаженог лишћа
у трулим алугама наших успомена
и једног стварног заборава
што таласа све ове речи у нама
кроз поноћне мртве тишине
замагљених векова и светова
што миришу на разноликост
тако провидних превирања
у бесконачним сонетима од речи
пешчаних олуја и невремена
за Албатроса распећем жртвованог
на каменој палуби свих
будућих недоношчади живота...

ГРАЛ ПУН ИСТИНЕ...

Ако су у Теби сва велика слова
и вечно блаженство без почетка
зашто су убоди Твога смелог и
крвавог копља тако старшно
преклали сваки људски бол у
тишини оборених залиха времена
у гомили проливеног клонућа
над равнодушним хоризонтом
затвореног свода без мрве душе
у наручју све те несвесне таме
у празнини непомичног хода
и знамења мрачна у помрчини
дана и погнуте речи у догорелим
Твојим људима или су то биле
традиционалне звери без капи
доличног стиха без врлина и
капи страха и крвавог зноја, а
кад затрубе огњене трубе са
торња, хоће ли Грал пун Истине
напојити вечно жедне реке Твојих
мученика и јунака у још увек
неизречене лепоте плавих
ореола кад зеница вере зреле
осети опет сву тежину и умор
милости овоземаљске у име
неке зацртане вишње Правде
и радост још једног живог бића
од завршетка приче или песме
кроз ћутање тишина све док
новим загонеткама свој мали
или велики свет не затрпа...

НОВЕМБАРСКА...

Новембарска јутарња само моја ТИШИНА
небозрачним златним осунчаним ШИНАМА
небеске ширине пробуди у свима НАМА
и реку речи у сваки нови стих вешто МАМИ
ширећи ведрине концентричне и МИСЛЕНЕ
полагано преко прочишћеног свода ЕНЕРГИЈЕ
нестрпљењем шуме неке зимзелене гране ЈЕЛОВЕ
где обале речне у чистом часу мрежама ЛОВЕ
своје давно заспале воде немирне и ВЕЛИКЕ
у дубинама непрозирног тамног вира ко слатки ЛИКЕР
испијају сламчицама од жила малих лењих КЕРОВА
и даљине модрога напуштеног изрованог РОВА
без гласа мирноће испретуране зоре ВАСКРШЊЕ
магле око нас, Месец и све оне прошлости ЊЕГОВЕ
просуте ко хладне капи сваке киселе кише ВЕЛИКЕ
без жутог жала које неће окрзнути дрвеће КЕДРА
у бесконачном ходу сваке даље даљине ДРАЖЕСНЕ
и плавети прве у срцу оформљене пахуље СНЕЖНЕ
што без престанка силно снагом срца веје НЕГДЕ
ко залеђени цвет опет да се у дубинама рова ДЕСИ
и да свет обасја тим светлосним снопом у мало СИЈАЊЕ
и да кроз сва своја давања не посустане ко вихор ЊЕМУ
што сијањем тешко сине као идеја рођена за МУДРОСТ
без хучног преметања преко сваког камена свога ОСТАТКА
и да тако неуморно заокупира своје дубоке воде ТКАЊЕМ
и да кљуца светле искре своје опет кроз мењање ЊЕМУ
у прозрачној тишини одлепрша та дивна мелодија МУЗИКЕ...