Уморном песнику тишина јесте
најдраже уточиште, доведено у
склад дотичног бесмисла, врло
кратко, јер особина такве песме
јесте писати по властитој вољи
и прећутати о свим чудесима на
небесима и једна од посве добрих
прича јесте оно чување свих тих
различитих одлика и облика, тих
најгорих кукавичлука, лишено
предности у времену, па тако и
свога права што као река отече,
ту где у име Тријумфа жртвоваше
беле бикове са позлаћеним роговима,
но басме нису биле тако снажне
да отерају све демоне и уроке, а и
натпис са славолука полагано бледи
и тако и песник читајући песме Хомера,
Овидија и Сенеке научи да чита и пише
и камо среће да нисмо осудили неке
одличне и изузетне људе, што неправде
старе да забораве траже, јер једино
песници могу да певају о горчинама
свих истина, кад ништа ново нема
под овим Сунцем нашег неба....
Нема коментара:
Постави коментар