КРЧАГ ТИШИНЕ...

Крчаг тишине крепи мисао
и бистро надање и одјек што 
ветар витла у хваљење душе 
и глас у мрачној ноћи из те
небеске равни и орао што ту
кликће у зрачни сан слободе и
зрачни зрак и Васиона и висина 
сине болно јасно ту где песма
на ум пада и где добро страда и 
све опустоши од радости јесењег 
јада и траг речи што гласом се 
чистим сурва у прозебла људска 
срца и спокој стиже у хладне јој
реке у равнице покривене маглом 
где пољаном река увире у заборав 
старих слава и богатих прослава и 
где ветри брзо хуче док своју мисао
од суштине не одлуче и гавран гракће 
преко камена и седам морских гора и 
вечна химна слободе у зидове звучне 
што се сручи без исувише туче, кад та
сијалица на небесима изненада пуче...