МУК КРОЗ НЕДОХВАТ...

Земља и Сунце свело
травка и зрака
и трешње грозд
сабласно процвета
кап стерпње
и стење
над реком гасне
ко незнана сенка
и испијено чело...

Урушена песма
тек умине бол
и расточи тај 
меки звук и
плава светлост
замрзла од искона
у тишини поднева
љуби пламен беспућа
и ожиљке срца...

У смрзло свануће
кроз пијани бат воље
и неизреченог зрна смутње
и глад живота у
свиленом поздраву
о зидове трулежи
верног жутог лишћа...

У мрењу мира
озледи мук кроз
недохват којим 
рођени дар у корену
исклијале речи и
истина у незнању
празнином израста...

У недостижне дубине 
и кише капима
прошарају брегове
росног краја и
кеменим сном
под ногама јесењег
препознатљивог рама...