Паробродом испловљавам
кроз успомене све данашње
и срце иште снаге, али се
некако брзо загрцне, а сви
ти људи на палуби ћуте као
преклани пси, а Ја речима
одбацујем људе далеко од
себе... Празнина ћути свом
том незаборавном тишином
суза која гули кожу са срца
и севале су бисерне муње
под црним облацима свода,
а струне круне те велике
тишине и брује кроз ћутљиве
бешумне даљине и човек
великог срца зна да су
туга и радост нераздвојне, а
дан потонуо у плави пламен
док шапат вечери увлачи се
под нокте зимске пуноће...
Нема коментара:
Постави коментар