Речима као крилом, замахнем кроз воду и питам себе: колико данас доиста могу, да опружим опруге опет пронађене и изнова рођене песме у тишини плавог, правог и празног, разног садржаја???... Како се она побожност због Тебе опет ружи, а празнина сива преко песме и камен темељац земљи ко огрубела рука пружи, тамо где и крв данашњег зноја на починак испарава латицама отрованих ружа???... И како уобличаваш речи тако ретке у малим сластима великих пораза под стаблом храстове коре у бескрају оне проклете горе???... Или где поређа све метафоре оне кроз исечене стомаке и сиђе ли вечерас и кап кише са твог смелог ока, са осећајима свих оних дивота под покровом највиших доброта, до најдубљих нежних врева, где не просипају увек туђа црева???... И кад твоју реч опет засени у заседи тма испарења, а ти баци мисао у одсјај бескрајних туга и свих проливених суза... Од давнина време смишљеним умором, турпија твоје бистре очи у заносу без предаха и стрелу умаче у мастило да тако и твој труд усмрти посве елегантно и сјајно, као ону чудну коб или удес зао, кад и под крошњом липа потопљена буду сва њихова зверства... И збиља, где су ребуси и осмосмерке створене у свету тишине, не више преплашене оним мрковима са брковима, што зналачки стрелама бију и крв људску пију... Буђење неухватљиве мисли и реч која можда бунца, но, хајде да твојом бригом и од оног силника бар вечерас мало мање моја реч штуца... Наслада једног неспомињања непомјаника оног што из бездана свога виче, а ја у инат њему нова слова сричем... Нећу да вичем у складу тишине ове, јер каткад се верем по облацима све више и више... Висине даљина у које речју крочим, закорачим, да цвећу тишине један нови свет искрчим и отворим од оног олујног праха што над тим лепим латицама млатара... И сене ће играти у славу заборављених ала и дана... И опет ће све бити забадава, а на свету ницаће и даље пролећна зелена трава... Избави ме плена које каквих бараба и реч поиграва у мени опет плава... Крећем се тамо вамо и храбро точим Сунца очи у тај пехар што му позледише окно или дно... И ништа се трансформише и песмом замирише у ретке строфе што ће се тек удисати тим широким носницама мистичних ликова и свих излизаних штихова, али у веселости и без трикова... И ту мора бити и оних њихових утовљених бикова чија вредност на тржишту меса пада, али памет мора да ту негде завлада... Понор се дими дивним кадом њихових жртвеника, а нас ће кажу протерати из властите коже... Може, у коже умилно прозрачних личности, Боже... Налет речи чудом неким потера из мене, иако после речи завист ће још више порасти... И расти то савршенство у људима данашњим веома плодно и ненадмашно родно... И још редак који да трунку натруним, а да не иструлим ту где ће реч сјати и мени крило одсечено дати, да тишинама својим стремим и да се на будућа обасипања неромантична припремим и свечано досетим, кад подвали треба и да доскочим... И мрвама искричавим ћу својим покалдрмисати све мрачне сокаке и кроз реч комично престати или опет у суштину тишине нестати, али нећу престати да се сећам оних пролећа и липа, под којим никад није било кишних глиста и где је свака реч у капљици кише блистала и ведрином снажила и није се ту много сналазила или проналазила... На концу, ипак - свеједно...
Нема коментара:
Постави коментар